Аутор: Milovan Petrović

Pisati pesme neću,
suviše tuge je u njima,
ako mi suza iz oka krene,
slagaću da je zbog dima.

istinu skrivaću vešto,
zar mora svako znati?
da moja tanana duša,
za rodnim krajem pati.

I nikom neću reći,
sakriću vešto u sebi,
da sve što napisah do sad,
napisah samo tebi.

I neću nikad preći
na drugu stranu ulice,
tamo gde senke nema,
mogu mi videti lice.

Sve nek’ ostane u meni,
sva moja tuga i seta,
da stari zajedno sa mnom
negde na kraju sveta.

Milovan Petrović

–

Odlazim iz ovog grada
ovde me ništa ne veže,
iz ovog sumornog mesta
čak i prosjaci beže.

Odlazim, u ovom mestu
jesen je zaista duga,
kiše padaju često
a s njima dođe i tuga.

Odlazim negde ka jugu,
gde sunce sija često
i gde sigurno postoji
i za nas bolje mesto.

Odlazim, ti zato ne plači
obriši suze sa lica,
ja ništa drugo i nisam,
već tvoja predhodnica.

Odlazim, a kada nađem,
to naše mesto iz snova,
krenuće za nas ponovo,
jedna budućnost nova.

Odlazim i ti ćeš doći
jednoga sunčanog dana,
s osmehom na svome licu
i s višnjom na usnama.

Milovan Petrović

–

 

Samo noćas ne diraj me druže
nek’ duša moja pije i pati
već ako želiš pomoći meni
moli je da mi se vrati.

Samo mi noćas sipajte vina
punite duboke čaše
pijem zbog nje, zbog starih dana
pijem zbog kraja ljubavi naše.

Samo mi noćas zapevaj cigo
tu tužnu, staru baladu,
jer ja sam noćas usamljen, tužan,
sam sam u punom gradu.

Ne krivi mene i suzu moju
što mi u čašu sa vinom kanu,
danas izgubih ljubav i nadu
previše u jednom danu.

I zato sipaj vina u čaše
naspi za tebe i mene,
pijmo za nju za dane prošle,
za njene oči snene,
pijmo za uspomene.

Milovan Petrović

–

Spavaj majko ne misli na mene
još sam srećan životu se divim
još tvoj dečak raščupane kose
ne druguje sa zorama sivim.

Spavaj majko sve je kao nekad,
baš se ništa promenilo nije
još mi srce iste stvari voli
još sam isti kao i ranije.

Spavaj stara i ne misli name
ne unosi bol u dušu svoju,
ja znam često u noći ustaješ
da pogledaš staru sliku moju.

Spavaj majko sve će dobro biti
i ništa se promeniti neće
spavaj stara snom anđela mirno,
spavaj majko ko u noći cveće.

Spavaj stara i ugasi sveće
nek te snovi drugim putem vode
tvoj će sin opet tebi doći,
u proleće kad se vrate rode.

Milovan Petrović

–

Neke nove vojske iz daljine hrle
bez ratničkih boja vidljivih na sebi
oružja, zastava, vojskovođa silnih
sve to vešto nose skriveno u sebi.

Neke nove vojske mudro napreduju
osvajaju nove zemlje i gradove
pričajući priču gde god bi se našle
za sve svoje muke, velike padove.

Sve naivne zemlje, sela i gradovi
u tugu se dale, “kako im pomoći?”
“Moramo ih zvati, te jadne vojnike
tu nesrećnu decu, moraju nam doći”.

Sad se vojska silna svetom raširila
porobljava zemlje bez borbe i srama,
zašto ih kriviti, oni krivi nisu
skoro svaka zemlja, pozvala ih sama.

I tako će jednom, svo oružje silno
naprasno izaći iz njihovih tela,
porobljene zemlje kasno će shvatiti
da ratnici to su nikli iz pepela.

Tada će pobedu slaviti sa njima
oborene glave, muka ih pred svima
a mladi će naši, kosti proklinjati
predacima svojim, svojim očevima.

Ne verujte meni, ja pametan nisam
već brojanje počnite, zlo će skoro doći,
tad će naše dane, zameniti tama
sva će svetla nestati i nastaće noći.

Milovan Petrović

–

Kroz mutno staklo
prozora starog,
starac u polje gleda,
rodilo dobro
ove godine,
rodilo,
a kosa seda.

Mnogo je truda
trebalo dati,
za ova zelena polja,
i prošle godine
rodilo dobro,
al’ ipak ova je bolja.

Staračke ruke
starina trlja
snage je ostalo malo,
talasa žito
u rodnom polju,
kiše je na vreme palo.

Prazni ambari
na rod čekaju
kako će sve sam stići,
rodilo dobro,
snaga izdaje
daleko njegovi ptići.

Na jesen sigurno
sejati neće;
“Čemu i kome više?”
kroz prozor gleda
starac u polje,
dok suze s’ obraza briše.

Deca mu davno
u svet otišla,
skoro i ne dođu više,
vetar talasa
žito u polju
dok liju suza kiše.

Milovan Petrović

–

Sinoć prođoh pored kuće tvoje,
majka ti je na pragu stajala,
upitah je da li joj dolaziš,
ćutala je, nije me poznala.

Stara majka pogled oborila
da bi suze u očima skrila
ali tuga prevelika njena,
potekla bi suza iz kamena.

Skliznu suza niz staračko lice
nema dugo njene jedinice,
da joj dođe iz sveta da svrati,
da joj muke staračke prekrati.

Gledam staru na vratima kuće,
stara sada, mlada bila juče.
Ne pozna me, a tuga nam ista,
k’o njoj suza u oku mi blista.

Upita me tvoja majka stara
zašto su mi oči u suzama
ja prećutah , ne htedoh joj reći,
da kraj dođe davno našoj sreći.

Sad tugujem kao majka tvoja,
daleko si a bila si moja.
Otiš’o sam majka je ostala,
da li me je stara prepoznala.

Dal’ prepozna jednog nesretnika
što je željan ćerkinog joj lika.

Milovan Petrović

 

Drhtavica neka telom mi se širi
dal’ to jesen samo na zimu me seća,
il se krv mi vrela u venama hladi
čekajući nova toplija proleća.

Drhtavica čudna i jeza me hvata,
možda srce samo tople dane želi,
ili mi se telo dolazećoj zimi,
kao nekad davno više ne veseli.

Ne, to nije zima što me tako plaši,
niti telo moje od hladnoće zebe,
ja još volim jesen, radujem se snegu,
al’ me jeza hvata kako ću bez tebe.

Odlaziš daleko, možda tako mora
vratićeš se kažeš kad dođe proleće,
ja verujem tebi tu problema nema,
al me vera moja zagrejati neće.

Hladno mi je eto ne zbog žutog lišća,
što lagano pada po uveloj travi,
već što duga zima uskoro će doći,
i što samog mene u jesen ostavi.

Znam… jesen će proći a i hladna zima,
sa prvim lastama vratićeš se meni,
proleće mi neće doneti toplinu,
već sam tvoj povratak i tvoj pogled sneni.

Milovan Petrović

–

Srešćeš me jednoga dana,
kad vreme učini svoje,
kad ti u sećanju izbledi
i kratko ime moje.

Na tren ćeš zastati samo;
“Ovaj mi baš poznat lik!?”
a ja ću kraj tebe proći,
još jedan gubitnik.

Ja znam da nisam onaj,
što nekad bejah za tebe,
godine odneše mladost
ni sam ne prepoznajem sebe.

No, ipak poželeću… eto,
da ti se sećanja vrate,
da prepoznaš momka iz kraja
što često misli nate.

I znam da ti ćeš proći
kraj moje kose sede,
da moji pogladi setni
više za tebe ne vrede.

Ja nisam od onih ljudi
što svoje grehe ne sazna,
da prođem ko stranac kraj tebe,
zar treba veća mi kazna.

I opet će svi moji gresi,
preda mnom ponovo biti,
ti ćeš već stići daleko,
a mogli smo zajedno stariti.

Milovan Petrović

–

Sve me ovo na Troju podseća

na opsadu staru godinama,

kad Trojanci zidine braniše,

zbog poklona pade Troja sama.

 

Sve me ovo, na noć Troje seća

kad građani poklon otvoriše,

konj Trojanski, prokleta prevara,

od te noći nema Troje više.

 

Ovo sada baš na Troju liči,

naša vera i dobrota luda,

zar ponovo da primimo konja?

e pa neka kad “Troja” je svuda.

 

Nek mi samo neko ne zameri,

za crv sumnje što mi se probudi.

Ne primajte “poklone” olako,

Ne primajte… pašće “TROJA” ljudi.

 

Ne primajte, već smo ga dobili

u srcu se sada “TROJE” gnezdi,

zar čekate da nam se otvori,

da zlo počne iz konja da jezdi.

 

…………………………………

Baš mi žao eh… Evropo moja,

što postade sada nova Troja.

 

Milovan Petrović

–