Аутор: Milovan Petrović

Hodam lagano stazama starim
slike mladosti roje se u meni,
vesela lica prijatelja naših
međ’ njima pogled stidljivi sneni.

Hodam lagano, ništa isto nije
samo me sećanja toplinom greju,
i slike stare prijatelja naših
dok mi se sa njih veselo smeju.

Hodam lagano, slike se roje
sve tako lepo blistavo , čisto,
ja idem dalje po stazi staroj
a znam da na njoj ništa nije isto.

Hodam lagano, slike se vrte
od jedne brže srce zakuca,
taj pogled sneni i osmeh nežni
za moju jesen zraci su sunca.

Hodam lagano, slike još traju
ni jedna od njih u meni ne bledi,
samo što sat života kuca
a kosa!? … Kosa i dalje sedi.

Milovan Petrović

–

Koliko sam puta u besane noći
poželeo ruke i tvoj dodir nežni,
koliko sam puta poželeo usne
tvoj poljubac dugi, strasni, neizbežni.

Koliko si puta nestala u noći
s osmehom na licu prkoseći meni,
koliko me puta ponovo zaveo
osmeh lutalice i tvoj pogled sneni.

Koliko si puta sa mnom se igrala
k’o mačka sa plenom u noćima dugim
koliko si puta vešto uzmicala
a ja sam želeo samo da te ljubim.

Koliko si puta … pusti me da zaspim
pa mi u san dođi da te nežno ljubim,
u snu bićeš moja, siguran sam u to
na javi te nema, na javi te gubim.

Milovan Petrović

–

Sa koferom uspomena
putnik krije tužno lice,
i šapuće jednoj suzi:
“Kani suzo izdajice”,

Sa lica mu suza skliznu,
pa na stari kofer kanu,
i napravi jednu mrlju
kao ružu naslikanu.

Sav je kofer u “ružama”
putovao tamo često,
gde nekada mlađan misli,
da mu beše bolje mesto.

Sad kada mu mladost prođe,
a tuđina sve mu uze,
u koferu čitav život,
a na njemu samo suze.

Na peronu eto tako
sa koferom tugujući,
putnik čeka na voz “sreće”,
a tako bi rado kući.

Vratiti se kući neće
jer upravo voz mu kreće.
Zar ne znate priču staru
o koferu i pečalbaru!?

Milovan Petrović

–

Sva bogastva ovoga sveta
dao bi za ove dane,
ovde ja izlečim tugu
ovde izvidam rane.

Sunce me samo ovde
svojom toplinom greje,
ovde se uči da voli
da pati i da smeje.

Svaka me zora ovde
cvrkutom ptica budi,
ovde sam samo srećan
gde žive bolji ljudi.

Ovo je moja zemlja
o kojoj sanjam često,
ovde sam davno rođen
ovde je moje mesto.

Milovan Petrović

–

Ponovo u svom sam gradu
i tražim poznata lica,
da li sam za njega prošlost,
ne prepoznaje me ulica.

Ponovo moji koraci,
čuju se sa gradskih pločnika,
sve je ko nekad davno
al’ nigde poznatog lika.

Gde ste svi drugovi moji,
šta se to desilo s’ nama,
tekli smo ovim gradom
bili smo krv mu u venama.

Gde nestaše sve one noći,
muzika, vino, kafane,
sve lepe devojke naše,
i pesme za njih pisane.

Zar nam je sudbina takva
ko ratniku posle boja
da tek tako izbledimo,
eh generacijo moja.

Milovan Petrović

–

Noćas mi se ne spava
noćas si u meni.
Noćas maštu moju vodiš
u svakoj si seni.

Noćas srce moje ludo
u mašti te traži.
Noćas želi tvojim likom
tugu da ublaži.

Noćas prtljag pakujem
a da ne znam gde ću,
noćas samo tebe tražim,
tražim svoju sreću.

Noćas sam te našao
u snovima svojim,
da te jutrom ne izgubim,
tog se samo bojim.

Neka “noćas” potraje,
nek dan ide drugom,
ja ne želim ponovo
susresti se s’ tugom

Nek’ uživam noćas,
nek’ duša ne pati
i noćas ću kao nekad
sebe tebi dati.

Milovan Petrović

–

Ponovo sam u “Malom Parizu”
koji nema slavnu Mona Lizu
ali ima još slavnije žene,
Mona Lize za Šabac i mene.

Lepu Veru, Jovanu, Ivanu,
sve dragulje, Zoricu, Mirjanu,
Marijanu, Milicu i Sanju,
mnoge druge da vam je na znanju.

Bez zidina, katanaca, brava,
moj grad muzej, čarolija prava
i Luvr bi se jadan postideo
kad bi ovu lepotu video.

Mona Liza nestala bi s’ zida
sve zbog srama i velikog stida.
Vrata bi se Luvra zaključala,
oko njega prorasla bi trava.

Sve bi tada ka Šapcu krenulo,
kada bi se za lepotu čulo.
Lepih žena, nasmejanih lica,
restorana, sunčanih ulica.

Nešto mislim,… bolje je ovako
s’ turistima nikad nije lako.
Sva lepota ostaće za mene,
restorani, ulice i žene.

Milovan Petrović

–

Suza sreće zablistala
majci u očima
kad na pragu svoje kuće
vide svoga sina.

Došao je svojoj kući
posle mnogo leta,
vratio se da je vidi,
iz daleka sveta.

Sad ne kvase suze tuge
njeno staro lice,
to su sada suze sreće,
suze radosnice.

Raširila ruke stare,
zagrlila sina,
dal’ ljubavi iskrenije
od majčinske ima.

Kuća stara zablistala
i sama od sreće,
mislila je, tugovala
vratiti se neće.

Čak i breza iza kuće,
šaputala Žući,
“Stigao je stigao,
vratio se kući.”

Zacvileo Žuća stari
oko mu zablista,
a sa breze mesto suze
pade dva, tri lista.

Milovan Petrović

–

Vetar mi opet napuni jedra
pa stari jedrenjak plovi li plovi,
prestale oluje, bičevi s’ neba,
mirno je more a snovi novi.

Pod vetrom blagim jarboli škripe,
ne krivim nikog za stanje broda,
plovio morima mnoge godine
preživeo mnogo nepogoda.

Ljulja se starina tamo i ‘amo,
al’ ipak plovi po plavom moru,
u mirne vode uplovi vešto,
sad slavi svaku novu zoru.

Mnogi su drugovi njegovi davno,
na hridi ostali nasukani,
a neki od njih trag im se ne zna
vetrom olujnim potapani.

Ponosno plovi jedrenjak stari
još mu se po neka barka nasmeši,
on veštim manervom, svaku izbegne
ne želi pod stare dane da greši.

Njegovi snovi su mirna luka
dosta mu života pustolova,
zavodljivih barki, skrivenih hridi,
za njega sad je stranica nova.

 

Milovan Petrović

–