Аутор: Lajoš Mate Lazar

Grla suvih

vinom, ispirasmo naša

nepca.

Noćima

i za dana dugih

da damar ti nađem

igrasmo se čedno, igara nam znanih

igrasmo se, kao da smo deca.

Pored reke, što sa Alpa

pahulje i trave sa sobom donosi

nozdrve rastačem mirisom  trešanja,

očima te mijem, pogledima ljubim

s’ mirisima Alpa u rasutoj  kosi.

Dok prste umačem u ostatke vina

u talase reke kao da uranjam,

s’ kapljicama bistrim što naliče rosi,

sve sam više budan

a sve više sanjam.

Miris tvoj dok rastačem u nozdrvama svojim…

 

Video sam

od žene bedra kako dišem.

Dva pod jezik sebi mećem

po dva na obraz razmazujem

a  onda

okom, po njima predele rišem.

Videh i to

kako u soli razmazujem glavu

kako cvili procep u meni

praveći boju želje

i u glasu mi boju plavu.

Video sam

koko su uši moje

s tri prsta razmaknute.

Video sam

od žene skute, nedirnute.

 

Maske naše žive

od trena, kada je prestala Hiperboreja.

Tragovi slavnih života

odjekuju

izgubljene prošlosti u nama,

Umesto lica svojih, tada smo ih prvi put

stavili.

To ne beše, plemenita nam dobrota

već su se u nama takvi damari javili,

znak naše smrtnosti

naših, ljudskih života.

Od tada

menjasmo ih kroz vremena razna

preobražavasmo stanja svoja,

razmenjivasmo boje i dahove

dok tuđa lica behu nam sablasna,

nikom sebe ne predavasmo,

posustajali nismo,

samo ako treba i to samo,  na mahove.

Tako nam prođoše čitavi vekovi

dok smo kroz ljudske živote tinjali.

Umesto bića, oblike smo preuzimali

u tome istrajavali, samo nehotice  sebe menjali.

Samo smo jedno drugo oduvek čuvali

oduvek, sa maskama jedno drugo smo imali.

U drugim gradovima se iznova srećemo.

Moraju biti stari i sa kamenim zidinama.

Moraju biti mediteranski ili

mogu biti bilo koji…

Može to biti Karkason a mi katari, svejedno.

Samo da smo zajedno, samo da smo svoji.

Tako najlakše uplovimo u vremena

koja su na nama ostavila trag.

Nakon prolaska svih, epoha ovih

predamnom kloneš tako što me na grudi sviješ,

od želje tela i vrele krvi

od toga, koliko sam ti drag.

Ja svoju strast za večnim životom u potaji skrivam.

Sretnem te miran, miran sa tobom uvek bivam.

Dok miris tvoj u grlu osećam

drhti u meni strepnja da se ne izgubim mada,

svaki trenutak naš u tišini, samo to i predosećam.

Posmatram,

Damaklov mač što se nad našim glavama vije

dok iznutra, ja za nas bdim.

Oduvek, kroz vekove nas udvoje osmatram

i uviđam, da me niko do sad tako voleo nije

nije, kao Ti.

Ti koja ne priznaješ zakone prirode

logike niti morala.

Željna osvete zbog trpljenja od prapostanja

sada si na tronu, kraljica magme

raskošnih grudi al’ klimavih stopala.

Zalud su Nebeski planovi i Magna karte

jer, večna su samo tvoja, iznutra trajanja.

Pa, kada svi pomisle da je bio trenutni hir

iz usta im krene jed, iz srdaca suze kajanja

al’ to je za tebe još jedan, poznat ti pir

kome se ne može uzmaći

jer, tome nema sklanjanja.

Takva je supstanca od nastanka bila tvoja

ako ti je tron Had, kako u sebi nositi mir?

Vremena su napokon, nastupila tvoja

žedni sokova od tela i Sila,

svako ko je od ploda, utroba tvojih

daje ti se slabašan

jer’ oduvek moćna, oduvek samo svoja

oduvek, Lilit si bila.

Onaj ko bi da se usprotivi ognju iz materice tvoje

tragove svojih lica samo, na Nebesima može da broji

zauvek silna, oduvek besna

ne mogu te više smiriti niti, niti poljupci moji.

Na sopstvenoj koži što ti je tesna

bolni su oduvek ugrizi bili.

Od kada si nestala iz Arene ciklusa, sa trona titana

ja ti se obraćam kao Lilit,

svojoj razgoropađenoj i odbačenoj vili.

Sapi konja koga jašeš,

imaju ritam tvog gromkog smeha

što odzvanja nad liticom

koju, natkrivaju tvoja bedra.

Pratim te mirisom borova i mora

koji, nozdrve mi šire dok

krišom ti gledam nabujala nedra.

 

Pokušavam da održim korak

sa galopom, tvojim smehom što se ubrzava.

Vremenom koje nam izmiče,

kosmičkim ritmom što neumitno usporava.

Glasom koji dolazi odnekud iz mene, rekoh:

Zastani Aurora.

Morali bismo početi sve iznova jer,

ovo nam se ne dešava.

 

Eoni su prošli.

Isti smeh, isti galop tvojih bedara

tvog ata

i miris tvoj što se meša sa mirisima, borova i mora

nenadano, postadosmo tako

dva tabora galaktičkog rata:

S’jedne strane strane, stoje Rajska vrata.

S’ druge strane, čeka Aurora.

Decenijama sam tragao za ispunjenjem svrhe.
Postao sam ratnik što inkarnira Njegovu volju.
Mač i štit postali su izrazi moje moći
dok je svest  govorili jezikom vibratornih oružja, bez dvoumljenja.
Nikom ne pokah svoje slabosti,
neisam priznavao njihovo postojanje.
Poslednju bitka koju vodim, započeo sam duboko sebi
i znam da, ma koji njen ishod bio
kao ratnik ću svakako izgubiti.
Naselih se
strpljenjem, mirom, tišinom…
Čekajući usuđeno, oružja sam odložio.

Put će pronaći mene. Tako se uspostavlja krug
i svrha moja, biće ispunjena.

Kamen, što umiven šumskim potokom

Na dnu vrtloga njegova  leži

Svrhu svoju ima, za mene još  potpuno neotkrivenu.

Mermerne gromade Karare

Što su graditelji  kao zapis kulture po gradovima ostavljali

O svojoj svrsi govore iako,  za mene su  još potpuno neotkriveni.

Kamen moj,  kroz koji  isijava  Sopstvo

Što je brušen a još se brusi

Alatima graditelja hrama

I alatima graditelja pre ovih graditelja

Ostao je za mene tajna

osim u tome da pripada jednom Delu

čije su razmere,  za mene još  potpuno neotkrivene.

 

Tako se svrha ispunjava

Dok  se  smisao  izražava  kroz  Sebe.

 

 

Kada čovek pronađe ispunjenje u malim stvarima

spreman je da ga naseli  Delo.

Tako Delo preuzima ulogu čoveka

čineći malo velikim, jer je nastalo iz svoje suštine.

Na kraju veličina Dela nije presudna

već njegovo  ispunjenje izorom,

njegova istinitost i nekvarljivost u trajanju.

Upoznajte nameru, upoznaćete čoveka.

Kada upoznate čoveka, upoznaćete i njegov put.

Onaj ko govori o putu

ne spoznavši  samu prirodu čoveka,

ne može spoznati njegovu nameru.

 

Namera Kosmosa je uvećanje

Namere  čoveka nikada nisam razumeo