Добродошли!
Danas je smeh iz očiju kapao.
Danas je grlo travom zasvodnjeno.
Danas je danas, ovde tako razvodnjeno…
Magbet do juče u kući nam pirovao.
Sutra je ono što sve zbunjuje.
Za sutra se i hleb peče.
Miris od sutra jara oplakuje
iz oka, suza nam viruje
kao reka dok kroz dubok klanac teče.
Japanska čežnja za spajanjem
Nosiš je kroz sebe, inkarnacijama
Susreti na svetoj planini Fudži
Posete ribarskim selima
Cvetni dezeni kimona, što lako skliznu sa tvojih ramena
Pri svakom susretu
Nago i glatko telo devojčice, bez ožiljaka
bez tragova starenja
iako, srećemo se inkarnacima
Ta tvoja suluda žudnja za spajanjem, ta AMAE
Ostavila je u meni znak potrage u drugima koje sam sretao
Na svojim lutanjima po Japanu
U neke večeri, kada poželim da si tu
sviram liru.
To nije antički instrument, čak i ne liče.
On je poseban, zbog tebe sam ga smislio.
Ima više od osam oktava,
ima mogućnosti anđeoskih glasova.
Krešendo koji ti omogući da putuješ galaksijama, kroz vreme.
Donje registre sam namerno ukinuo, tu muziku sfera zbijanja
gde ljubav prelazi u patnju
iako je prvobitno postojala, svesno sam je ukinuo.
Ipak
nedostaje mi samo jedan ton, koji otključava svih sedam kapija.
Uporno ga tražim, danima.
Ključ za tebe, sakriven duboko u meni.
Projektujem sebe u budućnost
u kojoj nema talasa prošlosti
niti budućnosti
samo stanje
koje je protok
Svesti
o svemu.
(Za)Što je postojalo i šta postoji?
(Za)Što je zamišljeno i šta se manifestovalo?
Taj tok je neprekidan i ja sam njegov deo.
Sleđen a otopljen.
Osmišljen a spontan.
Početak i kraj istovremeno.
Kako ja pišem pesme?
Tako što duša traži svoje
onaj momentum, traži samo za sebe
kao izabrana ti žena i insistira, pa ti odoli !?
Onda se setim razbijenih prozora fudbalskom loptom.
Setim se hauba frizerskih salona ispred kojih
čekam
sa nestrpljenjem svoju majku.
Setim se svega
čega se inače, ne bih želeo setiti.
Ali mi dođe,
tako da poremeti sled logičnih zaključaka.
Tako, poezija postaje apstraktna arhitektura
a zapravo je samo, sled događaja.
Tada se prisetim, Eonima u nazad, svega
zato što moje sećanje seže do tih vremena…
Trenutka, kada sam od svetlosti stvoren.
Mada, to sećanje je prividno nepovezano i nekako, fragmentarno.
Iako, sve vreme je reč o kontinuumu koji proživljavam kroz Sebe.
Početak i kraj svega preživljenog, Svebiće.
To njeno (od duše) podsećanje mene,
postaje naše zajedničko trajanje.
Zato beležim njena nadahnuća
i danima posle ostajem začuđen i sam,
onim što je zapisano.
Mislim o svemu.
O tebi
o tome kako si mi blizu a želiš mi
ostati dalekom
o vremenu, kišnom i vlažnom
o tome kako to utiče na tvoje
noge
kako je svaka bolest u svom
središtu, psihičke prirode.
Kako je teško uzdati se u
nepouzdano,
o ljubavima koje nas
mimoilaze
o mimoišlim ljubavima koje se
nikada nisu srele
o prolaznicima koji se na
pogled zaljube.
Mislim o nama, koji se nismo ni
zagledali duboko u zenice jedno drugom
a dani prolaze…
Ja ponekad, mislim baš o svemu.
Miris prostora kojim se krećem
nosi tragove tek oprane kose.
Duge
raspletenih kika
kojima sam brisao oči i lice
čuvara reke na liticama planina.
Dolazi Kraljevski trenutak kog dugo iščekujem.
Naseljen mirom
koji je zamrznuti pokret
misli
neuhvatljivih raspoleoženja,
čujem ga kao duboki huk reke
čija je površina mirno jezero.
Onda se naselim Apsolutom
i čekam
nedočekano.
Dugo sam crtao mape svog unutrašnjeg sveta
Dugo sam tragao za obećanim kopnom
pesma sirena me omela
Pronalazio sam mnoga lepa mesta, koja nisu bila moja ali
bila su lepa i nenaseljena
Plovio sam dalje i doplovio do polovine svog zemaljaskog prisustva
Danas sam opazio da su mi predeli poznati
I da oplovljavam obalu jednog ostrva celoga života
Mornara više nema, mnogi su umrli većina me napustila
Odlučujem da na pučinu isplovim sam, bez straha
Penelopa me čeka čitavu ljudsku večnost
Vratiću se, obećao sam
Opraće moje umorne oči svežom izvorskom vodom
Znam da hoće, obećala je
Ona uvek održi zavet
Amor Fati
Prigrlite svoju sudbinu, volite je
U tome je Niče video rast čoveka
Ne može se grliti neuhvatljivo niti voleti nerazumljivo
Ali, ako ste prisutni u svom životu
Ako se primeti svaka promena u sebi i u drugima
bez reakcije
bez delanja
Ako se u tome pronađe smisao ili besmisao
Onda ste svedoci promene u prostoru i u vremenu
Na način da to više ne utiče na vas
Tada ste se dali životu i svetu potpuno
Našli ste se dakle u večnom trenutku večnog sebe!
Sada ste spremni, za prihvatanje i najgoreg
u sebi
u drugima
bez ostatka,
da prigrlite svoju sudbinu