Добродошли!
Bogatstvo ne čine sjaj i kadifa- niti pod maskom lice prepuno lucidnosti i podlosti, ni prazne reči nabacane i lažne… Pod crnim velom spletki prekrivene tuđe sudbine i životi… Bogatstvo je imati poštene i iskrene ljude oko sebe, sigurnost i istinu u sebi, stub postojanosti i svest realnosti -svetlost koja to društvo kroz tamu života … Настави са читањем “…..”
Bogatstvo ne čine sjaj i kadifa-
niti pod maskom lice prepuno lucidnosti i podlosti,
ni prazne reči nabacane i lažne…
Pod crnim velom spletki prekrivene tuđe sudbine i životi…
Bogatstvo je imati poštene i iskrene ljude oko sebe,
sigurnost i istinu u sebi,
stub postojanosti i svest realnosti
-svetlost koja to društvo kroz tamu života prati!
Noćni nokturno umorno odzvanja kroz hodnike uzaludnih proviđenja… Ni dašak vetrova u kovitlacu tonova, tek probuđeni virovi dubokih molova… Gde ste… Ponoć lenjo odzvanja u tišini. Gluvo doba još zaglušujućih vriskova. Visoki pojasevi bez spasavanja, na dohvat ruke konopci tek oko vratova… Gde ste… Na pomolu ničeg…prazno… Daljinom jurišaju horde divljih Avara. Jezici umesto mačeva … Настави са читањем “Gde ste…”
Noćni nokturno umorno odzvanja
kroz hodnike uzaludnih proviđenja…
Ni dašak vetrova u kovitlacu tonova,
tek probuđeni virovi dubokih molova…
Gde ste…
Ponoć lenjo odzvanja u tišini.
Gluvo doba još zaglušujućih vriskova.
Visoki pojasevi bez spasavanja,
na dohvat ruke konopci tek oko vratova…
Gde ste…
Na pomolu ničeg…prazno…
Daljinom jurišaju horde divljih Avara.
Jezici umesto mačeva izvučeni iz korica
sloboda bolesnih umova pluta površinom bez granica…
Gde ste…
Zar nikog nema u pomoć da stiže?
Ni svetlosti,ni novih nagoveštaja…
Pred vratima budućnosti huk usplahirenih vihora,
šapat misli u bujicama okovana.
Gde ste…
Neostvareni ideali vape za trenutkom postojanja,
gordost i taština kipte nad izvorom životnog preplitanja…
Graciozan hod po ivici užarenog ponora i nestajanja
Svetlost nad tminom u trenutku rađanja i umiranja…
GDE STE…
Lenjo se spuštala magla te noći. Ispod stepeništa hladnoća okovala sive zidove . Visoko negde,u tami životne nemoći, jedna se duša spremala da ide… Bolne su bile oproštajne misli Jer izgovorena reč udarala bi u vlastiti odjek. Ljubeći i milujući postojeće snove Znala je da odlazi zauvek! Tiho se čulo zveckanje zelenih maslina, Samo one … Настави са читањем “oproštaj u noći………………………..Ksenija”
Lenjo se spuštala magla te noći.
Ispod stepeništa hladnoća okovala sive zidove .
Visoko negde,u tami životne nemoći,
jedna se duša spremala da ide…
Bolne su bile oproštajne misli
Jer izgovorena reč udarala bi u vlastiti odjek.
Ljubeći i milujući postojeće snove
Znala je da odlazi zauvek!
Tiho se čulo zveckanje zelenih maslina,
Samo one oživeše te noći.
Ponegde lavež i cijuk hladnih oružja
Krvlju su ispisivali poruke umirući.
Sve i u jednom trenu nestalo je te noći.
I još uvek tražim osvit sledećeg jutra…
Godine prolaze,dani tkaju tkanice decenija,
Još uvek ne sviće to novo sutra!
Bolom i tugom, očaj vapi iz svakog postojećeg trena.
Nisam kriva što postojim iako svesno realnost gazim.
S osmehom na usnama, a plačom u grudima,
Bolesna na peronu života još uvek stojim!
I čekam….
Trenutak buđenja iz stoletnog sna.
Sanjam i ne postojim….
Košmar vrti krug sreće i vuče do dna!
Epitaf zemlji Promiču vjetrovi duž doline umorne, tek vrhove listi dotiču daškom. Tiho … i još tiše,Gacka žubori, kroz vrleti gorde svojim umirujućim dahom. Nad dolinom ponosno diže se čelo, usnulog starca zelenih proplanaka. Visoko, gore….pod nebeskim svodom, modar se odsjaj utisnuo podno oblaka. Kućice male, tek poneko čedo, staračka ognjišta zjape … Настави са читањем “Epitaf zemlji…. Ksenija”
Epitaf zemlji
Promiču vjetrovi duž doline umorne,
tek vrhove listi dotiču daškom.
Tiho … i još tiše,Gacka žubori,
kroz vrleti gorde svojim umirujućim dahom.
Nad dolinom ponosno diže se čelo,
usnulog starca zelenih proplanaka.
Visoko, gore….pod nebeskim svodom,
modar se odsjaj utisnuo podno oblaka.
Kućice male, tek poneko čedo,
staračka ognjišta zjape prazna.
Tišinu para zvižduk sa Zavižnja,
Velebit se nad Jadranom nadvija….
Kap po kap….priroda glasno jeca,
i još jači čuje se udaraca bat.
Rezak zvuk para nebo nad Gackom
u daljini otkucava usahli sat!
Zatvorih oči.
Oslušnuh daljinu koja me budi,
do mene dopire miris davno pokošenog sijena.
Poznat govor-…izgubljeni ljudi….
Pišem poslijednji epitaf zemlji koja me stvori,
Suncu pod kojim se prostre zelenilo Velebitskih proplanaka.
Pišem, a prsti sami riječi u nisku nižu…
Spomen sjećanja na ponosno gaženu Liku!
Ksenija Aleksic
Verovati u ljude, pa i u sebe samu, biti moćan ili blag životu, poklanjati crne misli prošlosti. Da li se može… ili hoće prkositi sudbini i budućnosti? Poodvojene ličnosti prepustiti crnoj magiji, dodirivajući, kako usput, zidove pakla – – života – linču smrti… Daleko od svih u danju crnjem od najcrnje noći, kao putnik bez … Настави са читањем “Tragovi budućnosti -Ksenija”
Verovati u ljude,
pa i u sebe samu,
biti moćan ili blag životu,
poklanjati crne misli prošlosti.
Da li se može… ili hoće
prkositi sudbini i budućnosti?
Poodvojene ličnosti
prepustiti crnoj magiji,
dodirivajući, kako usput, zidove pakla –
– života – linču smrti…
Daleko od svih
u danju crnjem od najcrnje noći,
kao putnik bez povratka,
da li ću se ikada vratiti moći?
Na putu blato… kaljuža…
ostaci lešine od psa.
Smrad života ili smrti
vonja žilama tuđih saputnika.
Mračni prizori paraju okna
brišući i poslednje tragove sunca.
Sumrak života carstvo je smrti.
Poput divlji horda
rušiti barijere i zidove budućnosti,
za sobom ostavljajući krv i paljevine…
Preko mrtvih i starih kostura,
poput slepca teturati do,
možda,
nekog boljeg jutra.
I ništa…i ničeg…
….neće više biti.
Pepeo i prah nad smrti –
deo je svega onog čega nema…
Carstvo mrtvih i zadah smrti-
– jedini tragovi budućnosti!
Tanka je linija života koja razdvaja “nekad” i “sad”. Padati ponosno, smrti u oči gledati… ….a i dalje biti mlad. Suviše boli i radosti naizmenično- sve u isti mah. Strunuti, a ipak živeti… …osećati paleži dah! Na starom ognjištu vrište kosti, a u tuđini smrti se radovati. Sreća je samo u vlastitom domu… …pa makar … Настави са читањем “……. Ksenija”
Tanka je linija života
koja razdvaja “nekad” i “sad”.
Padati ponosno, smrti u oči gledati…
….a i dalje biti mlad.
Suviše boli i radosti
naizmenično- sve u isti mah.
Strunuti, a ipak živeti…
…osećati paleži dah!
Na starom ognjištu vrište kosti,
a u tuđini smrti se radovati.
Sreća je samo u vlastitom domu…
…pa makar i umirati!
Postoji veliko i nedostižno NIŠTA
između sećanja na “nekad” i postojanja “sad”.
Ponovno rađanje i stvaranje sebe…
…a ipak, uprkos svemu, želeti-biti mlad!
HVALA VAM Hvala ovom nebu što dade mi snage za nova jutra. Hvala zemlji, rađanju novom što dolazi iza prošlog sutra. Hvala vam dani prošli i budući za život u bedi i samoći. Ja ipak odlazim i više nikad i nigde nećete me pronaći! (C) Ksenija Aleksić
Tišina….čuje se otkucaj starog sata. Svaki udarac bolno odzvanja. Boli me duša moja dođoška, Večiti krivac i dalje pokušava da sanja. Ne prekidajte zvuk klavira Dok poznate mi note svira. Boli me duša moja sanjiva, Kap po kap….krv se u potocima sliva. Nerazumne reči napadaju dušu, Obična igra velikih demona. Na pragu sam pakla,a u … Настави са читањем “Poslednji ples…. – Ksenija”
Tišina….čuje se otkucaj starog sata.
Svaki udarac bolno odzvanja.
Boli me duša moja dođoška,
Večiti krivac i dalje pokušava da sanja.
Ne prekidajte zvuk klavira
Dok poznate mi note svira.
Boli me duša moja sanjiva,
Kap po kap….krv se u potocima sliva.
Nerazumne reči napadaju dušu,
Obična igra velikih demona.
Na pragu sam pakla,a u duši raj,
Znam da ničemu nisam kriva!
Ne okrećite glavu, dela govore sve,
Dok ispod veđa naslućujem kez.
Ne ubijajte strune što odsviraše
Moj poslednji životni ples.
Nisam kriva…i nisam ja…
Razbijaju se reči o hladne hridi.
Ni eho ne odzvanja, gluvo je vreme,
Ostadoh sama u tišini!
Gdje su vam duše ….djeco pakla… i iz koje tame vadite nož? Oči vam sjaje ubilačkim plamom, i jedna misao…”grlo pod nož”! Gdje su vam duše …djeco pakla… i čije snove pretvarate u javu? Oko vas su samo marame crne, svaki vas samrtni živi stvor kune. Gdje su vam duše …djeco pakla… iz čijih utroba … Настави са читањем “….djeco pakla… – Ksenija”
Gdje su vam duše
….djeco pakla…
i iz koje tame vadite nož?
Oči vam sjaje ubilačkim plamom,
i jedna misao…”grlo pod nož”!
Gdje su vam duše
…djeco pakla…
i čije snove pretvarate u javu?
Oko vas su samo marame crne,
svaki vas samrtni živi stvor kune.
Gdje su vam duše
…djeco pakla…
iz čijih utroba vadite sjeme?
Pokora će jednom i vas da stigne,
svaku preklanu dušu Bog će da zbrine.
Gdje su vam duše
…djeco pakla…
i zašto nosite ubilačko breme?
Vaše su žrtve – vašom rukom pokošene
i nijemi ćute poput stjene.
Gdje su vam duše
…djeco pakla…
i tko za vas stvori taj koljački zov?
Umjesto mrtvih – živi će da zbore,
da nikad ne ugasne osvete poj!
U tami mnogi, k´o i na javi,
proklinju mjesto, datum i godinu rođenja.
Zbog drugih ostadoše i duhom osiromašeni,
dok vječno će da žive u okovima mraka…
Ali, pitanje ostaje….
….gdje će vam duše….
…djeco đavoljeg pakla!!!
U mojim su očima suze svetlucale, i dodir ljubavi u meni budio divne snove. Tvoje su ruke tražile moje. Pogled nam je bio prepun reči dok ćutali smo obadvoje. Tišina je bila puna slatke strasti. Ljubila sam tebe i ništa više nije moglo u stvarnost da me vrati. I neću da se kajem što voleh … Настави са читањем “TEBI – Ksenija”
U mojim su očima
suze svetlucale,
i dodir ljubavi
u meni
budio divne snove.
Tvoje su ruke
tražile moje.
Pogled nam je bio prepun reči
dok ćutali smo obadvoje.
Tišina je bila
puna slatke strasti.
Ljubila sam tebe i ništa više
nije moglo
u stvarnost da me vrati.
I neću da se kajem
što voleh slepo.
Još uvek,duboko u meni,
žive sećanja
na proleće, more i jedno leto!