Аутор: KsenijaA

Ne..nisam ja pesnik…
i mojim putem ne kroče poete…
Lutajući kroz šumu realnosti,
pronađoh tek niti tihe sete!

I zaustavih se na tom trenutku,
kao očajnik bez nade za spas…
Koračam smelo pognute glave,
tiho pevušeći onu staru… „računajte na nas“!

Ne, nisam ja pesnik…
tek slučajni prolaznik kroz šumske zeleni!
Lutam i gubim se bežeći…
…. iza leđa mi riču divlji jeleni!

I spotaknuh se…nesvesno…polako…
ostadoh bez reči…nema…poput smrti!
Ustadoh jer alternative nema…
…mora se dalje živeti!

Ne, nisam ja pesnik…
…tek učitelj kroz život druge da uči!
Moje carstvo su moja deca,
moji cvetovi i svetlost u noći!

Ubili su me jednim potezom sulude svesti,
ne pozdravih se ni sa nebom,ni sa zemljom…
Ućutah glasno i vrišteći zanemeh
dok smejali su se…oni…preglasno!

Ubili su me,a da to ipak možda nisu hteli,
oprostih im svaku bol, tugu i žal…
Iščeznuh iz osećaja postojanih i mrzlih
dok smejali su se…oni…naglas!

Ubili su me, i hvala im za to!
Ni tragovi na putu ne ostaju zauvek.
Nestadoh u trenutku i nigde me nema…
dok smejali su se…oni…zaglušujuće!

Ubili su me i ne plativši smeh,
račun života uspostavlja neko drugi…
Bila sam tu- sad me nema više
dok smejali su se…oni…za sve!

ОЛУЈА

Олуја…
пристигла је ненадано…
светлост пара црнило неба…
ударци грома немилосрдно убијају сањиви свет!

Небо је испустило сузе…
Плач над уморним тренутком живота…
Потапајући и последњу оазу мира и спокоја…
Нестала је даљином без осврта!

Олуја…
Хук ветра кроз опустошено грање…
Тек понека заостала кап лењо низ окна гмиже…
Пролеће је…буђење ипак стиже!

(C) Ксенија Алексић

PONEKAD

Ponekad zateknem sebe samu
prepuštenu mislima upućenim vama.
Pitam se gde nam je nekoć bio kraj,
svetlost oko nas, a daleko tama!

Ponekad sećanja preplave istinu,
dok život plovi i dalje oko mene.
Pitanja postoje- odgovora nema,
u sebi nosim samo uspomene!

Ponekad u snu- živim kao nekada,
tako lako-sve se čini normalnim.
Budim se, k*o da umirem,
stvarnost napunjena činjenicama košmarnim.

Ponekad pitam za vas- stari moji drugovi…
moji dragi prijatelji…da li su vama noći duge?
Kako li je sada živeti
s one strane duge?

Ponekad je mnogo boli i straha
za sve one dane prošle.
Pitanja mnogo dok odgovora nema…
…brojim dane…godine…ONI PROLAZE!

(C) Ksenija Aleksić

ŽIVOT JE

Život je isuviše kratak za sanjare i lutalice
Umorne putnike kroz maglovite predele…
Тrenutak postojanja u ništavilu laži, prevara i boli,
Dok dušmani predano nanose duboke rane i rezove.

Život je isuviše kratak za izgubljene duše,
Za duga skrivanja u vlastitom biću.
Tišinom prekrivene uzburkane emocije…
Nad pučinom postojanja nova jutra tek sviću!

Život je isuviše kratak za mržnju, tugu i bes.
Isprepliće se misao sa realnošću dugom…predugom…
Postojati i biti samo svoj…tako dalek tuđim pogledima…
Plutati neodrživim trenutkom postojanja.

Život je naizmenično smeh i plač u istom trenu,
Borba i čekanje u nepreglednom redu sa početkom…a bez kraja.
Nevidljivi udarci verno vrebaju iz svakog ugla postojanja…
Visoko…gore…nedostižni su vrhovi neostvarenih ideala!

Život je isuviše kratak za izgubljene trenutke postojanja,
Za svaki uzdisaj i ispuštenu suzu po prašnjavom putu surove realnosti.
Oblutak sreće negde postoji i nežno ga na dnu potok umiva,
Samo hrabro…treba ga pronaći..jer on-na javi-umorno sneva!

(C) Ksenija Aleksić

Напиши једну љубавну
Тек да знају да дишеш и умиреш у истом дану.
Напиши једну о осећају
И окрени нови лист…животну причу давно испричану.

Напиши реч-две о пољупцу
Био он искрен или лажан.
Ласкавцу је лудо веровати
Ма колико та“љубав“била стварна.

Напиши нешто о верности…
Кажу да друг под руком бритку реч носи,
стрпљиво чека тренутак погодан
да сабљом те без осврта верно покоси!

Напиши празан лист..
И верно га предај језицима подлости…
Исписано други ће ишчитавати,
А ти ћеш занемео вечно у тишини ћутати!

Ма дај…напиши једну љубавну…
Тек да знају да ипак постојиш.
Напиши једну о срећи и весељу,
Нек* одани душмани вихором ишчезну!

SPLETKE

Reč je potekla sama
i za njom još mnoštvo veznika
niska je nastala s namerom spontano
i ne trepćući dugom pauzom okovana.

Reč je bila i još se veže
nadovezuju se bujne mašte bez rime
bitni su slušaoci koji upijaju
svaku podlost bolesne taštine.

Reč je tek deo stvarnosti
i sutra već biće prošlost.
Pamtiće se pečat tvorca teška,
a od žrtve i onako ostaće tek možda senka!

(C) Ksenija Aleksić