Аутор: Dragojlo Jović

Пензионер.

 

НА   КОЈУ  СТРАНУ

Чудна времена пријатељу драги!
На ражњу пече се Месец
Човек га окреће,
Сунце леденом оловком пише
Ледници се усијали
Мирише изгорела риба
Гори уље на тигању.

Звезде занемеле
Тишином разговарају
У болу ране превијају
Питају се
На коју ће страну.

Земља нам брекће
Од чемера и беса
Поцепаних рукава и скута
У Свемиру лебди, лута.

На коју страну
Пријатељу драги?
Где смо оно погубили
Наду и опанке
Тражећи сунце што високо тумара
Хоће мало хлада
И један удах ваздуха чиста.

Јели ово крај
Пријатељу драги?
На шта ће мо обојке сушити
Ако престану кише и олује?
Да ли по печеној месечини
Још можемо наћи
Неко зрно умрле среће
Међ’  два камена
У нашем Лазу поред реке
Где некад босим ногама
По змијамама газисмо
И тражисмо наду.

На коју страну
Пријатељу драги?
У ова црна и зла времена
Кад уместо живота
Само смрт се сеје
Испред нас стоји усијана стена
Иза нас остаће само сена.

На коју страну пријатељу драги?

                                                      Драгојло Јовић

 

Tragovi *Dragana Stevović

                                                                   TRAGOVI

Preda mnom leže dva preteška puta
Ledom okovana i trnjem posuta.
Jedan mi je poznat…
Znam mu svaki kamen, prepreku i bedem…
Prelazih ga teško
Nogu okovanih, očiju vezanih.
Put težak, trnovit, prelazim lagano
Padam, posustajem,
Duša mi krvari, al ne odustajem…
Pa moram do kraja- to je moja bitka
Idem bez odmora….
Svima ruku pružam, svima srce dajem
Al ne odustajem.
Nazire se i kraj, prepreka sve manje,
Nikada mi staza nije lakša bila.
Tragovi moji ostaše na putu,
Tragovi ostaju, al mene tu nema…
To nije moj put
Otrežnjenje boli i duša mi plače…
Tuđim putem hodah, tuđi život živeh…
Tragovi ostaše, a mene tu nema…
Na drugome putu trnje neprobojno
Teškom se mukom probijam i krećem
Ka starom se putu više ne okrećem
Biram onaj teži, meni nepoznati
Noge mi nisu okovane više
I jasno vidim, a duša mi peva…

Hodam teško, sporo, padam, posustajem
Rane mi krvare, al ne odustajem….
Breme teško nosim
Pa tragovi dublji ostaju na putu
Tragovi ostaju i mene tu ima…

Dragana Stevović

Pesma meseca: oktobar ’23. *Svetlana Tadić

BIRAM 

U eri imanja svega
grabeži i otimačine
ličnog i opšteg bezobrazluka
začinjenog sa bezbroj
sladunjavih reči,
ja sirotinju biram

Biram da nemam
sve što otimaju mnogi
jedni od drugih
pod velom nekakvih prava
biram pravo da biram

Sirotinju biram
za život malo mi treba
za sreću još i manje
ne treba mi ničije oteto imanje
ne treba mi škola bez znanja
ne trebaju mi ljudi bez obraza
ne treba mi da se stidim
rodjenog odraza

Sirotinju biram
da najbogatija budem
bez balskih haljina
zbog kojih se rebra lome
biram da imam gde
i da imam kome

Sirotinju biram
ne trebaju mi zvanja i titule
niti oko mene zveri pomahnitale
biram i gladna da budem radije
no da dušu poklanjam djavolu

Biram
da nemam sve za čim se gine
osim ako tome čovek nije ime
osim ako to nešto
ljubavlju i slobodom ne okiti me

Sirotinju biram
da u njoj bogato i srećno živim
daleko negde, sa šumskim zverima
da golim rukama zemlju kopam

Biram
Da mirno usnim i mirno se budim
da u prolazu,
slučajno drago biće poljubim
život i ceo svet svoj
privijem na grudi

Sirotinju biram
eto vam dvori, zlato i svila
eto vam šminka i veštačka krila
taj svet poznajem
taj svet ne volim
tamo sužanj sam bila

Biram da san živim
da život ne bih do veka snila.

Svetlana Tadić

Песма месеца: септембар 2023. Јована Марковић

 

ПРИЗНАЈЕМ ТИ…-

Не боле ме осмеси, искрености твоје,
што плод су ми варки које стварност теше,
не боле ни светови, маште плода моје,
у којим се опрашта таквима кад греше.

Не боли ни осећај сигурности, мира,
ни слободе духа, надреалне слике,
не ломе ме нагони ни беса и хира,
кад тишина завлада где осећам крике.

Не боле ме боли, у души олује,
ни тама, ни лаж, кад пригрле ме к себи,
не боли ни надање, што к’о сена ту је
и када се запитам да ли ишта вреди.

Не боли ни разум што полусном лута,
док оставља поруку “И ово ће проћи!”
не боли ни свеза, трајно откунута,
кад знам да је игра изван моје моћи.

Не боле ме груди када срце раним
пером, да бих мастило имала за риме,
не боли ни што те кривог свесно браним,
већ што моји стихови знају твоје име.

АУТОР:ЈОВАНА МАРКОВИЋ

Песма месеца: АВГУСТ ’23. *Драгана Миленковић

ОТАЏБИНА

Отаџбина моја Сунцем прошарана,
плаве су јој зоре проткане тишином;
ораница сања семе житног класа,
здравицу јутарњу натопљену вином.

Занесено гледам Шумадију своју,
поносног сељака у великом труду;
што капима зноја натапа сва поља
и рукама снажним грли родну груду.

Даљином се шире високи борови,
непрегледне воде у сјајноме низу;
жуборе ми песму далеких предака,
где душама својим сад су тако близу.

Пастирицу младу слутим у даљини
у хладу је храста распустила косе;
загледана сетно у цветове нежне,
што у зори младој дрхте испод росе.

Драгана Миленковић

ЗЛА ВРЕМЕНА

ЗЛА ВРЕМЕНА

Зла времена намножила хуљу
Незнање се као коров шири
Склонише се умни и паметни
Да пропусте безбожнике, руљу.

Време глође све што ваљало je
Безбожје се множи немилице
Мили Боже помози нам сада
Можда више не треба никада.

На раскрушћу два супротна света
Доброти се руга људска злоба
Чини јој се да је дошло време
Да доброти затре се и семе.

Само вера у још једно сутра
Може вратит осунчана јутра
Од светлости и сјаја доброте
Нечастиви беже од голготе.

Још времена мало остало је
Да се човек врати исконскоме бићу
Да из душе ђаволе протера
И вазда се радује Христовом крстићу.

Зла времена намножила хуљу
Ал' ће борба бити непрестана
Корову се на пут стати мора
Васкрсење је мисија  Христова.

Драгојло Јовић

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ

 

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ 

Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско Срце над судбином клетом.

Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.

Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само зна да мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.

Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.

Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће се једном пробудити човек
Бог вам неће дати да кољете довек.

Нек по лепој вашој змије гнезда праве
Нек крвници тумарају светом,
Тражећи негде мало бистре воде
Да са руку сперу крв Српске Слободе.

       Драгојло Јовић

Песма месеца: Јул 2023.

ЗАПИС – Љубодраг Обрадовић

ЗАПИС

Низ ливаде и планине,
преко брда и заноса,
лију кише и истине,
и ветар судбину носи,
у епицентар поноса…
А Он, стоји и пркоси!

Све су наде
у опстанак уткане!
Спас у корену му клија
и у висине узноси.
Док пролазе године,
опстаје носталгија,
јер Он, стоји и пркоси!

Вечност памти
и подсећа људе,
сам недаћама одолева,
светлост небеску зрачи,
и као сабљом зло коси!
Са њим смо, за искуство јачи,
са њим смо шума,
која опстаје и пркоси!

Све је у свемиру записано,
а у жилама траје.
Страх леди помисао,
да време крај доноси,
да све пролази и нестаје,
само он, Запис, стоји и пркоси!

Сваки засеок, Запис један!
Свако село, једна заклетва!
Све свето у њему лежи…
Недоумице разбија истином
и вечну тајну светом проноси!
Све што јесмо,
јесмо од давнина,
јер Он, стоји и пркоси!

© Љубодраг Обрадовић

Пронађи ме *Драгојло Јовић

ПРОНАЂИ МЕ

Пронађи ме док ме има
У времену и простору, међ’ људима
Пронађи ме и кад олује кидишу
Кад се липе до земље њишу
Кад се боре да им свака грана одоли
Ако је ветрови сломе да опет мирише.

Пронађи ме у овом времену страшном
Кад са свих страна опасност вреба
А човек човеку највише треба
Кад још се можеш наслонити на раме моје
На раме које са ћутањем збори
И ћутање најбоље разуме,
Само ме пронађи.

Пронађи ме по јакоме врелцу и сунцу
Ил ветру што срџбу векова носи
Кад у гори дрвеће под мразом пуца
Пронађи и оно што се никада пронашло није
И кад по мрклој ноћи у некој забити се кријем,
Само ме пронађи.

Пронађи ме и не чекај месечину
Моју звезду горе видет нећеш
Нестаће са неба мала и велика кола
Кад на небу неће бити сјаја,
Тад нек к’ земљи падне једна суза бола.

Пронађи ме док још може
Свака рана да се преболи.
Пронађи ме…..

Драгојло Јовић

ПЕСМА МЕСЕЦА: Ј У Н ’23.

КО НАМ ТО ГАСИ ФЕЊЕРЕ

Чији су оно косачи пшеницу нашу што косе
па с пелином је замесе и нуде нам горак хлеба
Ко с божурова наших стреса капљице росе
па их посипа отровом и како умиру, гледа.

Чије то вране гракћу изнад кровова царских,
ко земљу краљева србских поганом ногом гази,
чији стражари стоје испред дворова рајских
са изговором да нејач, нечију, од нас пази.

Ко се то игра жмурке с косовским живим Богом
и гаси фењере на путу, Литије Православне,
како се зове човек што злочиначком ногом
знамења гази у књизи, историје нам давне

Коме Грачаница смета и у њој Симонида
што без очију види, поносни народ што страда
Коме је трн у оку, вера у Христа и Вида
па трује извор из кога вечно се пије нада.

Чије то руке секу стабла косовских шума
те земљу преврће, црну, где србске кости леже,
ко се то памети игра, на уштрб бриткога ума,
чији то зуби злобе, шкргућу на нас и реже.

Чијим се словима пишу табле и путокази
пред србским светињама и вековним кућним прагом,
ко пуца у очи Христу, који на србство пази,
по гробовима јунака ко то плеше са врагом.

Они немају имена, ни образа ни лица,
они су државе своје тек јуче уцртали,
на њима крвави скути и очи децеубица
с оружјем силници јаки, у срцима црни и мали.

Љиљана Тамбурић