Аутор: DjordjeG

Из стопе у стопу,
сузе су у оку,
мислим на тебе,
тебе тако добру.

Тихо теку моје реке,
тренутно и нису неке,
али успомне оне лепе,
сећања на само тебе.

Даље од мора,
и севернога пола,
тражићу те моја,
девојко из снова.

Кроз шуме и реке,
низ планине и стене,
на ивицу краја,
и до самог раја.

Тражићу те упорно,
кад све буде суморно,
срце није уморно,
наћи ћу те убрзо.

Моја је дама,
та девојка права,
увек је питам,
зашто седи сама.

Моја је дама,
прелепа и сјајна,
лепша од ноћи,
сјајнија од злата.

Моја је дама,
као бисер у мору,
лепша је више,
него сунце у зору.

Моја је дама,
као сан и јава,
бићу увек ту,
да небуде сама.

На плажама морским,
гледали смо звезде,
гласно смо повикали,
наш си цели свете.

Сви ти предели,
слатки као мед,
мамили су дуго,
нас у неки плес.

Твој осмех,то је моћ,
сија као сунчев зов,
као светло,као сунце,
волећу га увек дуже.

Огњеним пламеном,
моје срце куца,
отишла си далеко,
па ми душа тихо пуца.

Као ваздух небески,
тебе сам заволео,
зато те и никад,
нисам ни преболео.

Сећаш ли се улица,
романтичног Париза,
у ком си била лепша,
него Мона Лиза.

Чекаћу и године,
као усне пољупце,
слаћу ти и поруке,
јер још волим те.

Њене усне ватрене,
вреле као лава,
пољубе ме тако,
да останем без даха.

Очи као бисери,
срећом увек сјаје,
толико плаветнила,
ни море чак не даје.

Њено срце није ствар,
па да само куца,
већ воли као безброј,
заљубљених душа.

Победа ил пораз,
окрени други образ,
буди увек добар,
буди увек ти.

Истина је живот,
љубав је пут,
у њему су људи,
за тебе увек ту.

Мислиш да је пакао,
али све је ово рај,
немој да мрзиш,
и бићеш вољен знај.

Узбуркане емоције,
само лудо круже,
кад им се одупиреш,
оне трају дуже.

Сећаш ли се осмеха,
кад нестане са лица,
будеш као птица,
тужан,сломљених крила.

Некад вичеш,
па гласно кажеш,не,
а некад срећан,
тад у ствари смејеш се.

Јутро без тебе,
Поново је стигло,
Ја опет тужно,
Чекам твоје писмо.

Ни кафа није иста,
Кад се пије сама,
Нема ни тебе,
Ни твог лепог гласа.

Сећам се погледа,
Сећам се и додира,
О Боже,
Зашто је отишла.

Пољубац страствен,
Твој је био поклон,
Ја сам зато опет,
Заточен у прошлост.

Јутро без тебе,
Постало је тихо,
Твоју љубав сада,
Замењује вино.

Пешчана олуја,
Брза као муња,
Господари пустињом,
И убија сад свуда.

Ваздухом се креће,
Врло брзо лови,
Свако зрно песка,
Јак је војник нови.

У недоглед се протеже,
Када њоме шеташ,
Оаза ти је близу,
А не можеш да гледаш.

Убија те сунце,
Јаче него жега,
Боље брже трчи,
Олуја сад се спрема.