Аутор: Dejan Ivanović

 

DzEZ

Ah, prija u ovaj sat, ko voli
sav taj dzez, svežu improvizaciju
smele varijacije, čistu  intonaciju,
boje tonova, kadence, harmonije.
Akordi milozvučni, kao nasumični,
liče laiku na konfuziju i zbrku.
Al’ kad se pažljivo sluša razume duša.
Onaj ko dušu ima,
raspoznaje mislima rezonantnu poruku.

Protkana maštom, nadahnuta snovima,
jedinstvena, bliska bogovima i ljudima.
Muzika opusti i ponese
u nepoznate dimenzije, daljine,
nepregledna prostranstva,
dislocira kroz vreme,
unutrašnjom svetlošću obasja.
Ilustruje sklad u haosu.
Red u kosmosu …

 

BURA
Prijateljima iz Dalmacije

Vitla bura, u ovo doba kao i obično…
Škripe hladna lica strmih pločastih ulica, uskih;
Stare kuće kamenih fasada stoje nepomično,
ćute uspravne, zbijene, čvrste.
Ljudi se zatvorili u njih, u sebe
u polumrak zure tupo, jednolično,
puni letargije, iza sklopljenih škura.
Vitla bura.

Podivljalo more uzavrelo, podlo.
Duboko modro,
propinje se i ispravlja naizmenično.
Sunce greje, al’ stidljivo, oprezno.
Bistro nebo iznad crvenih krovova,
bez oblaka, prazno, izgleda porazno.
Sve uzmiče pred vetrom koji hoće da razbije
stakla na prozorima, vrata da izbije iz ragastova.

Talasi u masi, sruče se na oštre hridi.
Rasprše u sitne kapi, poput kiše .
Sinoć vitla bura a ujutro se vidi,
kako more postane neprirodno mirno.
Iznenada kao što dođe, sve postane tiše;
Pomalja se sporo tek beli brod na pučini,
gde se more prozirno i glatko,
čisto posle bure, sa nebom spaja u daljini …

Dejan Ivanović
28.11.2017.god. Baroševac

 

JADRANKA

 

Voleo sam, voleo Jadranku,

jednu lepu Zadranku.

Rumenih obraza, žednih usana,

visoku i vitku, bujne kose.

Sa talasima što joj se,

zamrse u nežne prste,

dok sa lica pramen sklanjaju,

skidaju, pa se nestašno igraju 

i u vihore bure pretvaraju.   

 

Iznenada mi popodne javi,

da sutra putuje za Majami … 

Zbog posla i da nije mogla znati, 

da li će zauvek tamo ostati.

Otišao sam da je ispratim.

Nismo žurili da se pozdravimo,

zagledani dugo u daljinu nemo.

Držali smo se za ruke i samo,

jednom sam još na rastanku,

poljubio Jadranku.

 

Posle sam mazio i Branku,

otmenu Dubrovčanku,

sa kožom od svile.

Sonja, devojka najbolja,

I druge lepršave kao iz bajke

morske vile, moje su bile.

Znao sam ranije da svratim često

u svako poznato mesto.

Na tren bi mi tamo raspalila maštu,

devojka neka dugonoga i laka.

Ali ni jedna, ni jedna kao Jadranka…

 

Dejan Ivanović

JESEN, POZNA JESEN
17.11.2017. godine

Kako se osećam prijatno u ova,
četiri zida moja.
Kamin upaljen,
vatra svetluca.
Usijan žar i plamen.
Sedim usamljen,
ne i pust.
Bez briga.
Okružen gomilom;
muzike i knjiga.
Daleko od
svih hohštapleraja.
Slobodan kao oblak
gust.

Što leti nisko
iznad kraja.
Kad je jesen
I kiša pada,
baš kao sada,
ovih dana;
Tužnih.
Kratkih, a ja bih da podelim
svetu,
neke pesme.

Kako je jesen,
pozna jesen…
I dani su sumorni.
Vuku se kao,
prebijeni psi.
Umorni.
A ja poletan;
Zanesen.
Volim jesen.
Čak i ovu tešku,
sivu maglu.
Groznu.
Što pritiska,
sa svih strana.
Podnesem.

Samo kad mogu,
da se odmorim
u tišini svog doma.
Skromnog.
Sam da budem,
među četiri zida,
u ovo doba.
Bar trenutak – ali ni večnost nije mnogo.
Sa sobom …

Dejan Ivanović,
17.11.2017. Baroševac

 

 

SKRIVENE MISLI I SKRIPTA

 

Sakrivena u uglu ispod stola usplamtela, sklupčana,
u pocepanim crnim najlonskim čarapama;
Sedela je bleda devojčica jedna … po leđima njena kosa razbacana,
rasula se, neugledna.
Mršavim rukama obgrlivši kolena nežna, izgrebana;
Kao mlada zelena biljka na vetru što drhti, usteptala ….
U duboku tamu zagledana uplašenim krupnim očima .

Krhko nevino biće, zatočiše u strašnoj visokoj kuli,
zamka na strmoj litici, sa tri vrha i bujicom čudne mutne vode,
što je okolo tekla. Čas se u hladno uzburkano more ulivala, kroz odvode
u podnožju, ili se vraćala unatrag iz samog mora
iznenada, kroz uske procepe mračnih otvora,
da ispuni kružne kanale za snabdevanje grada.

Pitala je: Zašto?
Kleknuvši pokorno pred strogog gospodara;
Odgovora nije bilo, dugo je vladala tama i muk.
Oholo more ključalo je grubo, dok bi ćudljivi vetar proizvodio huk.
Nevoljno se budila bez vidljivog znaka, ptica na prozoru,
ni svetla običnog dana, što jasno odvaja;
Tamu od sjaja.

Sve dok ledenog jutra jednog, uz snežni dah i škripavim hodom
ne naiđe hitro žena, tankih veđa u svetloplavoj haljini ,
golih leđa. Hodnikom širokih lukova predugačka haljina od svile
vukla se za njom, hrapavim kamenim podom.
Ispuštajući nerazgovetne krike, glasove jezika čudnog,
što ličiše sve više na galamu gomile koja se orila.

Lica pokrivenog crnom maskom, streljala je zlim
pogledom, okolo kroz uske proreze za oči drsko.
Jedva se razabirahu reči iz daljine,
što je ta neprirodno moćna žena zborila;
Kad naglo zastade da užarenim sjajnim mačem,
devojčicu kroz srce probode :
Znaj, nije tamničaru stalo, do tvoje slobode!

Dejan Ivanović
Baroševac, 16.11.2017.god.

 

PIŠEM

Spontano,
refleksivno.
Naposletku ispravim
reč il’ dve, poneki zarez, tačku stavim.
Zamenim
možda slovo…
I gotovo.

Ne umem drugačije.
Nekad me i noć uhvati,
duboko.
A to što između redova piše,
šta se krije;
Ne vidi oko,
tuđe.
Baš svačije.

Dejan Ivanović,
Baroševac, 11.11.2017 .god.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U tom stranom gradu, široke su, bučne ulice,
raskošni, blistavi bulevari.
Novi hoteli posvuda niču, sjajni;
zjape u visine ko planine, hoće da zakrile sunce!
Lako se prepoznaju ljudi sa novcem,
ali tvrdim i okorelim srcem.

Možda nedostaju još dva – tri hotela lepa,
za ljude plitkog dzepa.
Diskoteke i klubovi zaglušujući, krcati …
Muzika krešti, rulet se vrti.
Ujutro, kad voz uz škripu stane na poslednjoj stanici,
u gomili izlaze samo povijeni, sumorni radnici.

Rano, još pre zore će ih zaposliti na brodu,
da nose tvrde vreće dok sanjaju slobodu …
Brodovi kreću, pošto se smiri dan
a nad luku se nadvije gusta, tužna tama…
Nečujno zaplove u daljinu privučeni moćnim pučinama.

Tad mi ostajemo, često i dugo u mislima
sa napuštenim lučkim radnicima;
da sa hladnog kamena praznog pristaništa,
ispraćamo lađe ponosne.
Ruku praznih i dzepova, posmatramo kako zamiču,
ne znajući šta odnose, odnose..?
Kad nemamo skoro ništa …

Iznenada u blizini srca, počne snažno da izbija,
podmukla i živa tuga, zvana nostalgija.
U moćnom, večnom gradu, pijanom bogatstvu i sjaju,
saznasmo u trenu: brodovi odnose naše živote,
na njihovom već kraju..!

SEVERNA AFRIKA
turistički vodič nam kaže :
Kada odeš u Libiju,
odmah će hteti da te ubiju.
Dok dokažeš da nisi kriv,
zažalićeš što si živ.
U Egiptu, dolini faraona,
ubiće te bez pardona …
Štaviše u Egiptu,
napraviće od tebe pitu.
Skokneš li do Tunisa ili Maroka,
mudzahedin će neki da te ukoka.
Ta pustinja je stvorena za terorizam,
nema onde mesta za turizam.
Jedino još, možda u Alžiru,
svi žive u miru …
Ali su sada čak i mirne oaze,
ljudi počeli da zaobilaze.

 

MOLITVA (sv. Luka)
(religiozna)

Apostol Luka je putovao mnogim krajevima,
od Egipta, preko Grčke, čak do Venecije, i po Srbiji.
Molitvama lečio, živopisao ikone na daskama,
Propovedao Jevanđelja, zapisivao vele.
Kao što danas lečimo dušu, knjigama, slikama.
Pesmama.
Drevni lekari su mogli da kroz dušu, molitvama,
telesne bolesti iscele.

Molitva je razgovor sa Bogom.
Svako na poseban način sa njim razgovara.
Bogu se prenose misli, psihološka stanja
u naše ime: nade, strahovanja, kolebanja, kajanja …

Luku su progonili i ubili idolopoklonici !
Zavideše mu, zlobni, na njegovom znanju.
Danas kao i tada, umne ljude proganjaju sujetni.
Obnevideli od pakosti misle da im otimaju,
čast, moć i ugled, kojeg zapravo nemaju.

Živeli asketski, umrli u mukama postadoše sveci,
što u blizini Boga sede.
Nisu im strani mnogi ljudski jezici,
molitva se svaka na jezik razumljiv Bogu prevede.
Kad sasluša reči, On uputi tajne sile,
da deluju na dušu čoveka, kako bi je očistile.
Često se tanke duhovne niti pokidaju, poruše…
Odatle potiču sve bolesti, iz mračnih dubina duše.

Dejan Ivanović
Baroševac, 30.10.2017.god.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MIHOLJSKO LETO
religiozna
(Miholjdan, 12. oktobra po gregorijanskom kalendaru)

U pustinjama poste usamljeni otšelnici,
mole se i telom pate.
Otidu, nestanu samo… Zaneseno predaju se bogu.
Ne dočekaju otac, ni brižna mati,
da se skrušeno, štogod brže mogu,
zbunjeni sumnjom predomisle,
obuzeti  možda čežnjom, starom domu vrate…

Dugo požive oni jedući samo retko kad nađu,
korenje i lišće sirovog bilja.
Kako im zapovesti nalažu, da poslušaju,
tek jednom po zalasku sunca, u najavi nadolazeće noći.
U pustom kraju bez hlada i kiše, na postelji od golog kamenja,
stotinu leta čak i više dočekaju;
Bdijući tako u samoći.

Sveti Kirijak, rani hrišćanin u petom veku, otšelnik beše.
Poreklom iz Korinta grčkog, od oca Jovana i majke Evdokije,
mlad se u Jerusalimu zamonaši.
Njemu u čast i Mihaila arhangela čije ime ponese,
slavimo praznik Miholjdan kad nenadano
u jesen, dođe miholjsko leto takozvano,
koje nam ulepša predstojeće dane, neminovne, hladne.

Sujeverni ljudi misle: zbog miholjskog leta
sledi duga i oštra zima, sneg će dubok da padne …

Dejan Ivanović,
12.10.2017.god. Baroševac