Аутор: Dejan Ivanović

 

Морске немани

Ваздух је врео, препун влаге,
заоденуо далеке, пусте архипелаге;
Прекрили су васцели широки предео,
ниски сиви облаци и вулкански пепео …

Помахнитале вирове праве полуделе струје,
монументалне вртлоге, баш надмоћне;
Жироскопи и компаси региструју невиђене олује,
вртоглави понор гута све што му се на путу нађе;

У далеким координатама нејасних контура,
губе се, нестају авиони и лађе;
Кроз висине тутње и брује,
громови и муње, звижде мукле небеске оргуље .

Нижу се апстрактни симболи и слике, болни сентименти,
контраверзна стремљења у уму, чулно надахнуће …
Једино се радују гладне морске немани,
весело круже око места несреће.

Duša mi je kaplja morske pene,
razasuta nad obalama.
U tamnim bespućima moje oči izgubljene;

Nasmešim se odjednom a ne znam kako.
Pogled mi se razbistri,
preleti spokojno, polako
po travi, zaustavi na cvetu ,
reci koja žubori .
Zašto, to ne znam,
pticu ugledam u zraku ?
Dok zamišljeno posmatram reku,
maštam o nama, o budućnosti;
Čekam,
a ti si daleko u izmišljenom svetu …

Dejan Ivanović

ONI
(večita inspiracija)

Oni su,
ljudski otpad za recikliranje.
Talog sociopolitičkog dna.
Isplivali iz gustih pomrčina,
pograničnih šuma i jazbina.

Mašinerija,
ogromnih praznih glava, širokih noseva.
Bez prosvećenosti i skrupula.
Nedostatak znanja iskazuju,
ispuštanjem neartikulisanih glasova.

Vrištanjem ispoljavaju,
znake nemoći, bića nižih kompleksa.
U susretu sa boljima.
Psihopatologiju osrednjosti, tupavosti
potkrepljuju spletkarenjem po kuloarima.

Uzele ih gazde,
negativnim principom u najam.
Selekcijom najgorih osobina.
Zato se spremno dokazuju dodvoravanjem,
pokazivanjem primitivnih nagona.

Etiketiraju,
prave strukture lažne moći.
oblici postojanja, bez integriteta
Izmišljaju spletke uz pomoć satelita,
kasnije igraju kako im oni sviraju.

Hvalisavost,
ničim potkrepljenu ne maskiraju;
Već upotpunjuju manjkom ljudskosti.
Jeftinim nepristojnim gafovima,
dokazuju potkupljivost i slabosti.

Postadosmo svi
žrtve morbidnih strašila;
Progres i avangarda nestaju,
pred primitivizmom uzmiču polako.
Pamet se odliva preko granica daleko.

ONI,
savitljivi gmizavci, kameleoni;
Bujaju kao korov, zagađuju ekosistem.
Uvek me najviše plašila,
kriza morala i duhovna nemaština .

 

Кад проговорим, реке стану
у мутном забораву;
Ћутањем објашњавају,
како сам горео у мају,
деведесете, деведесет и неке …
Одједном ми се тад учинило,
дворишта у крају
замирисаше, к’о паркови у Версају.
Па бих урадио нешто
да поново буде, како је било …

Стрма је Волгина улица,
куће њене топле и трошне;
Низ старе стрехе висе леденице оштре.
Капи, налик на сребрне сузе,
кад леденица,
почиње полако да се крави,
падају са времешног крова;
Идилична, зимска сага о љубави …
Хтедох ући кроз отшкринуту капију,
ушушкану,
само да се поздравим;
Али ме нејасно сећање заустави.

Опомену, како радим нешто лоше;
Радије сиђох стрмом пустом улицом,
да негде полако, на миру,
попијем кувано вино са укусом цимета …
У вину спава искуство света !

Уз вино на трен заборавим мај
и ово место, где сам једног лета
волео, сањао као збуњени дечак
да се настаним, безбрижно остарим …
Вратих се, сам за столом празних илузија
поново на почетак,
да чекам ноћ, хватајући дан за крај .

 

 

Ne postojiš IRMA …

Mislio sam da kao jedina,
skrivena nedostajuća reč,
tavoriš u gluvim kraškim bespućima;
Gde zima grubim dahom otima,
sjaj u očima čednim bićima.

Hemija zvučnih poljubaca,
bez sramnih ograničenja,
utiskuje vatrom između lopatica,
žigove otrovnih zlatnih trozubaca.

Stazom puste večnosti prizivane u noćima,
načelom udaljenosti od suštine;
Otkrivaš naličja tvojih moćnih tajni
sugestivnim znacima;
Dalekim, sitnim, nečujnim koracima …

 

Prijatelji iz lepih davnih dana,
da li su nam
ekscentrični profesori namćori
pomogli,
pojmiti egzistencijalnost prostora,
lišenu marginalne vrednosti neukusa ?

Opisujući inkrustacije od retkih dragih kovina ,
na okruglim prozorima ;
Katedrala, po čijim sjajnim fasadama,
Sunce prosipa kvantume snage,
čiste energije efemernih halucinacija.

Gde su sad ispitni rokovi,
semestri i blokovi,
traktati nenaučeni,
citati podvučeni ..?

U alejama imaginarnih obitavališta ;
Simetrični nizovi drvoreda,
prostiru se u kolorističkoj perspektivi,
dokle se ne spoje u neumoljivosti beskraja
intelektualne povezanosti,
prividnom tačkom nedogleda;

Prerasla fazu literarne fasciniranosti ,
opsednutosti aspektom rađanja mitoloških bića rata ;
Dok inkarnacije vladara htonskog sveta,
lišene božanskih atributa;
Stupaju iz podzemlja oličene u herojima,
tradicionalnog kulta;
Nedaj se iz inata !

 

 

 

SENKE NAD OVIM PROSTORIMA

Godine su prolazile i prolazile,
dug period modifikovanja svesti ;
Misli nisu nadolazile, a ovde
se generacije gubile i snalazile
skrivale, nalazile po podrumima,
u tajnim prolazima, lagumima
i ko zna, ko zna već gde ..?
Da bi nekoga skoro iz obesti
posle mnogo vremena,
odjednom počelo da zanima;
Gde nestaju tragovi i senke,
prizori iz prošlosti nedaleke,
ko ih skriva, na ovim prostorima, gde se gube ..?

Gube … pa se pojave na vidiku,
izrone iz mračne dubine,
podsvesti, najpre u nejasnom obliku.
Onda poprime redom, čudne obrise
dobiju čak i boje, mirise,
patine što se na njima skuplja, prašine
tereta, bremena proteklog vremena ;
Pod kakvim velom se kriju, čuvaju neispričane ,
priče i tajne, šifrom jezika kodnog zaključane ?
Jednom kad se otvore, vidici prostrani, nepristrasni,
kad šapati u tami već ne budu poluglasni,
sadržaji priča zbunjivaće i fascinirati ljude.
Sve naše prašnjave, kolektivne zablude …

Zvuk klavira,
glasnik tajnih nemira,
uvek čežnjivo impresionira.
Raspon nečijeg raskošnog glasa,
gore i šume zatalasa;
Kamerni orkestar,
usklađen, kao sunčev vetar,
lebdi, očaran kosmičkom širinom,
jedne violine,
ushićene, prominentne, nad zvezdanom prašinom …

Među Planetama putuju zvuci,
čas nežni, svileni, pa odjednom podivljali jauci …
Dok programirana mašina,
buku imitira.
Menjao bih zvuk mašine,
njen sintetički kod,
kad nema klavira, moćnog glasa, violine,
bar za stari radio, simbol topline;
Ili slušao opijen,
poeziju noći i more  tišine …

 

 

 

PLANINA

Planino rajska lepa si u suton zaspala pod snegom
i vetar što duva ti u lice baš je drag ;

Dođoh, ali za šetnju već je bilo kasno …
Stigao sam da uputim tek ovlaš, pogled blag,
na vidike što se šire modrim horizontom .
Pogled u daljine daje snagu, budi želju za životom,
pritajenu, nepoznatu čežnju, razbuktava strasno …

Dejan Ivanović,

09.12.2017.god.

 

JUGO
(Na južnom Jadranu duva od početka jeseni do kraja zime
a na severnom od kraja zime do početka leta)

Talasi juga,
kao starinska muzička fuga.
Ponavljaju se i ponavljaju,
imitiraju glasno jedan drugoga,
za kvintu više za kvartu niže,
pa se udaljavaju, beže
onda opet spajaju da zvuče kompleksno;
Vreme je za ljude bolesno …

Zovu “široko” taj jugo.
Donosi kišu iz Afrike i vlagu.
Vlaga se uvlači u kosti koje bole.
Nebo je mutno, olovno i sve to
zna da potraje dugo,
kao da nikad neće da prestane.
Ljudi se osećaju melanholično, čudno
iskočili bi iz kože da mogu u te dane.

Jedino se oko nogu mota krišom
neko veselo mače, što brzo umače,
spretno pobeže u kuću pred kišom …

Vetrovi, oluje, bure, nepogode su zgode
da se o njima piše, kao prirodnim čudima.
A ja bih voleo lično, iako nisam vetar ni jugo,
nemam tako veliku snagu.
Kad pročitaju pesme, da donesem radost ljudima.

Dejan Ivanović
28.11.2017. Baroševac