Боли сваки тренутак загледан у прошлост . Успомене пеку , будућност не видим , Бар не за нашу децу , за наше животе , ако их у овом облику уопште буде .
Све се изобличило . Нико са никим више не може , а најгоре је што човек не може ни сам са собом .
Породице се растопиле , пријатељи , виртуелне силуетe. Бог и божја дела остали су само у причама ,сећањима , или машти . Заваравамо се неким причама , неким жељама , не слутећи да смо ми све то већ проживели , некaд давно .
Губимо се у виртуелној магли , губимо себе. , своју нит стварања . Изгубићемо и земљу, и друштво , и свест , будућност која ће постојати само у туђој машти а ја је., као могућност више ни не видим
(Прочитано: 38 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.309.408 пута)
