Птице и небо

У вилајет стигох са анђелима,
срећан под њиховим крилом,
у средиште свог света.

Прођоше дани,
у менама година нестају месеци.
Oкрунише се деценије и векови
а мене, путника у времену,
прогоне душе.

Светлост памтим као пожутели лист сећања,
док сенку греха на плећима носим.

Ноћ је време за грађење кула од снова
и огртач грешника.
Самоћа је бег од прошлости.
Умирем у свечаној тишини.
Омађијан сазвежђем чуда,
изумитељ и чудотворац речи,
срму стиха везем у нити песме.

Птице туге лете над мојом главом,
не дам да свију гнездо у мојој коси.
Када линија среће догори – златни траг зоре,
упалим луч – врелу зеницу сунца.

И гле, над нама бди плаветно небо.
Из ризнице срца у чезнућу
јој руке пружам. ОНА је мисао
и жеља, моја нимфа, можда обала?
Како да стигнем до њених усана?