Nakon milon godina procerdanih
na moderno doba,
tehniku i napredak,
evo ti pismo pišem.
Da osetiš i reč i dah
i pero što na mastilo miriše.
I ne pitaj me da ti rečima slikam
kako te ja to volim i želim.
Reci cu ti samo,
našem se susretu neobično veselim.
I hocu, kad dodjem ti,
samo da me jako zagrlis,
sa mene skineš sve, od muke do čarape.
I da tako neobuzdani, nezni i veseli pricamo dugo,
kao oni što se dugo nisu sreli.
U očima ti jato ptica mosim belih,
tek proletelih.
I znam, svaki pogled bice naš,
još jedan poljubac vreli.
Govoricu ti tad o svemu
što s tobom želim da delim
jer znam da ni u pismo
to da stane ne može.
Želje su naše čudo,
samo se roje i množe,
zauzele svemir vasceli.
Čekaj me, po starinski onako,
da ti iz vagona mahnem,
uzdrhtalim srcem dušu da dotaknem.
Uhvati me nezno pod ruku
i povedi u našu malu, sigurnu luku.
Ovo ti pismo, kao predhodnicu svoju, šaljem.
Da ti ruke ogreje, osmeh vrati,
dok meni sporo, najsoprije u ovom vozu promiču sati.
Pismo nek ti zbori, hrabri te i veseli. Uskoro bicemo zajedno,
ponovo sami i napokon celi.
