Заспала је црна ноћ
на неколико кратких тренутака.
Звезда је искористила повољан час,
да раскрили ружичасту боју,
као јутро росу по зеленој трави.
Чудила се свом великом краљу,
како замишљено некуд корача,
без свите и без свог мача,
сузног ока гледа даљину,
као самац богомољска врата.
Заробљен маглом у своду небеском,
осетљив на лет и невин завет.
Чежњом грли трептај тих,
нежан пој миле птице,
што му искри љубав блажену
Звезда дозива Месец пун,
као бисерна шкољка зрео.
Он,не чује тај мио звук,
и не види од слепила свог,
благ сјај што га дочекује.
Сваки му корак оборене главе,
на челу исписана
путања каменитих,
стрмих брига,
да сетом такне своја срећна
звона и да љубав сузом залије.
(Прочитано: 24 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.297.648 пута)
