DA NIJE U MENI PESME…
Kazaljke seku na pola dan…
Pre podne mi beži u nepovrat
dok se vučem ko promrzli vrabac
prema sutonu…
Ne okrećem se
da pogledam odbegli san,
niti ljude što prođu pored mene
i negde u neku maglu utonu.
Otržu mi se misli ka beskućniku
koji se češe o moju nadlakticu
i na leđima nosi mesečev trag…
I meni bi po neko bacio dinar
da mi oči ne cakle u mraku
a u zenicama se skriva neki lukavi i bedni vrag…
Za sobom ostavljam iglice retkih reči
i mrvice nedorečenog
tek da se nazire trag…
Lenjo bauljam
ka svojoj kartonskoj kutiji
pod mostom neprežala,
ispred koje nemam ni prag…
Zaključavam na nogama gvozdene okove s lancima
i nameštam olovne tegove na stopala…
Ne znam dokle će mi se u čaši
ukazivati Raskoljnikov
i do kad ću trpeti ovu otuđenost
što me je spopala…
Da nije u meni pesme što mi izlazi kroz zube,
ne bih se nikada setila
da sam nekada sanjala da budem balerina.
Ljiljana Tamburić
