Ноћ! По тамном небу поницале звезде.
Зарудиле тихо бескрајне и нежне.
Траже згодно место, да се ту угнезде
као јато птица, ноћи ледне, снежне.
У небеском пламу месечине сјајне
заиграла срца игру која слама
безнадежни отпор једне мале тајне,
дах обзорја туге ког напушта тама.
Трен слутње најлепше умину,а потом
одјекнуше нежне анђеоске трубе.
Целивани грехом и лепшом лепотом
постали смо, они који силно љубе.
Време брзо хуји, мисли стално лете
пролећу скривеном велом заборава,
па постадох нејак, као мало дете
што немирним санком ноћцу обиграва.
Прве слутње своје преточих у снове,
стрепећи да немир у очима сненим
буде пој прошлости што те себи зове.
Сва надања моја чини бесмисленим.
Једне тихе ноћи одбљесци далеки
у очима твојим, фењерима туге,
засјаше, к’о сунце кад подари меким
облацима задње издисаје дуге.
Пропупало воће са најлепших грана.
К’о мирис бехара чежња твоја неста
и никада више за пролећа рана
у рањеном срцу неће бити места.
Респект уважени колега!
Хвала лепо!
Predivno, jako, uvaženi Dušane. Srdačan pozdrav.
Хвала вам на прелепом коментару господине Јовице!