Због безнађа срца
душа моја иште,
неке прошле дане,
који, кад завриште,
у сећању болном
остављају ране.
Ходим стазом трња,
само тугу сневам.
Понекад помислим
да се разбољевам,
па жал непрестану
тишинама блажим.
Где кренути,
кад бол не престаје?
Наоколо, све стазе од блата,
а за мене баш нико не хаје,
па отварам врата
свога суноврата.
(Прочитано: 184 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.233 пута)
Хвала лепо господине господине Бранко.
Моја захвалност господине Јовићу.
Naravno i ovo je za 10. Srdačan pozdrav.
Хвала Вам Драгане, могла је
бити и мало боља, али. . .
Pesma je odlična i nema potrebe da budes skroman , mada svi uvek pomislimo da smo mogli biti još bolji.
Хвала Јасмина. Самокритичан сам био због прва два стиха друге строфе, где се на крају истих понављају сличне речи, али добро је и овако.
Trnovitom stazom
Samo tugu snevam.
Beznadezno pomislih
Da se razboljevam.
Pa žal neprestanu
Svakom dajem danu.
Mozda ovako?
Хвала на предлогу Јасмина. Недостајала ми је само једна реч и захваљујући овим стиховима, пронађох је.
Drago mi je ako sam ti malo pomogla.