При светлости слабој „бакљи” које трну,
бос по влажној земљи, смеран као туга
промиче полако, док на земљу црну
месец баца пруге, к’о да му се руга.
Прекрилио поље дах ветрова ледних,
мокар мирис жбуња, магле из даљина.
Прошлост вришти, бежи и од непрегледних
тумарања стаје. Све прекрива тмина.
Пред моштима вечних душа се отвара
спознајом живота што руди к’о тама,
па се на „ пут” спрема док даљине пара
лелек тужне горе, јер остаје сама.
И све су се реке прелиле у једну
реку среће, бола и свега што јесте.
Ветар заурлава, брише старе путе
док отвара врата неке нове цесте!
Кад утихне живот са престола кајних
и када се душа немирна запути
небеском пространству ливада бескрајних,
занемиће ветар. Дах вечности слути.
(Прочитано: 128 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.268 пута)