БЕЖИВОТНА РЕКА – Јасмина Димитријевић

БЕЖИВОТНА РЕКА

Дођох крају своме на згасло огњиште,
у којему нема некадашњег жара
Суморна ми душа само једно иште
да се на мом прагу неко разговара.

Двориште ми пусто у коров зарасло,
главицу промаља тек по које цвеће.
Рањено би срце само нешто спасло,
да буде ко некад, али бити неће.

И бунар је стари пресушио давно,
Сад ни њему више ништа и не треба.
време му његово прохујало славно,
кад уз ледну воду довољан је хлеба.

Знам да ме у кући иста пустош чека,
умрло је са њом, угасило се све.
Најдраже однела беживотна река
зашто оста сећање, што није ко пре.

Пред прагом још стојим, не отварам врата.
Празнина у кући може да заболи.
застале су давно казаљке од сата,
када нема оних које срце воли.

© Јасмина Димитријевић, Србија