Вечерас осећам да се силно бојим
сутона живота што нежно целива
Почетак вечности. Знам да не постојим!
Минуле тренутке желим бар да снивам.
Боле старе ране. Ожиљци времена
прекрили су лице, однели сву снагу,
па сам у тамници пуној успомена
тражим своју душу, оголелу, нагу.
У сазвучју немих хорова што кличу
пренутом безгласју између два света,
уздисаји нови ненадно се стичу
сећањем на тајну једног тужног лета.
Постеља, нас двоје загрљени, сами.
Све прекрива спокој, само тужне нити
невидљиве оку, скривене у тами
знају с појутарјем овде нећеш бити!
Заборавио сам свађе и инате
у трнутку кад се сновиђење збило.
Постао испосник ког’ тишине прате.
Од бола се срце само скаменило!
Од тада су мене походиле ћутње.
Побег’о сам тужан од врелине сунца
Сада само желим да престану слутње,
да умине хајка на стазу бегунца.
Овде пустош влада.Ко ће да ми суди
за оно што јесам и што нисам хтео?
Сам тихнем полако далеко од људи
док разблудни месец васкрсава цео.
Минули су снови, тишине ме буде,
чујем покој лишћа под срушеним плотом.
Престале су чежње. Док безгласја руде.
сам опело служим над својим животом.
Кроз трње живота, тек окаљан грехом.
Усахлога лица, очију без плама,
крај свог битисања чекам са осмехом.
Сутон зри полако, згушњава се тама.