Ono što reka izbaci,
jesu nežni, nakeženi zubi.
I onako te, simbolično uzeh,
za onu, da me večno ljubi.
Kad bi drveće ljubavi htelo,
ne bih te morao bacati u vir.
Već u toplini, kapaka očnih
za tebe, na njima, ispevao mir;
Znam da, lažeš kobno, kao list.
Kad nasmeješ se grubo i lako.
To je vreme kad jesen, odlazi
tamo, gde zvezde, noktima sam tak’o.
(C) Miloje Djordjić
(Прочитано: 53 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.238 пута)