Uzvišena brda

                                       ~đedova pesma~

Kuda li plove zaspale lađe,
što se, eto, nazivaju mojim.
Ima li nade za napuštene šume,
što iz pelina dete ispade slađe.
Ko će olujno nebo da razume.

Koje, posle groma pođe da plače.
Cvetovi na voćkama što zru,
ispraćaju kolone, volovskih kola.
Zalud se moje, mlade, ruke tlače,
o kamenu sudbinu livada i smola;

Nemamo osmehe, za krezave i bez ćudi.
Reke što u mestu, ćutljivo protiču,
za jedan vek, što pšenica rodi,
dušu za sumanute obale, prodaju ljudi,
a, obalama i kanjonima misao, teška, brodi.

Da isprati lađe, vaše i moje.
I prirodi, da sabere zagonetke sve.
U pletenoj korpi, od pruća behare,
za na moj grob, da mi večno stoje.
Uklesani predeli, kao reči te.