Radim ono što nikad nisam,
ne dam sećanjima da zablistaju,
činim ono čega se plaših
u zaborav šaljem
sve što od njega brižljivo čuvano
u svakom danu je stajalo
na sred sobe, na sred stola
na sred srca…
pažljivo od prašine zaborava polirano
od patine vremena prohujalog čišćeno.
Činim ono što nikad nisam,
sebe od sebe branim
postajem stranac, neznaca
što ne mari što ne haje
za kim zvona u noći zvone
čijim se imenom sve lepo zove
poželeh da delim boje
i od portreta pravim mozaik
ali ne ide, ne ide…
razdeljena sećanja ne postoje.
I zato biram svoj strah najveći
zaborav neka proguta i prekrije paučina
neka se izgube senke i nestanu slike
i zvonki smeh i …i …
sve neka nestane, prestane, isčezne
dogori u plamenu sveće
i kao kap stvrdnutog voska nestane
u nekoj neravnini svećnjaka
nevidljivo, zaboravljeno.
Poverovala si mi Noći tamna?
Skoro da i sebe ubedih sestro slatka.
Ne ide to, ne odriče se sećanja dok je mrve razuma.
Laž je, Noći mila, lepa i slatka
no ne dam ono što na duši leži
za sva divna blaga lekovitog zaborava.
Sećanja i kada bole od svega se više vole
još razuma mrva negde se krije
i srce pamti oči najmilije.
Poverovala si mi, Noći tamna?
Skoro da i sebe ubedih da se lepota krije iza zaborava.