na Ceru 2014.
Od dalekog Kavkaza kaplju nam suze,
te strane, čudnovate kiše;
Naše senke, godinama, šumom puze,
k’o zaleđen potok, da poda mnom diše.
Nebesa kao na dohvat ruci;
Samo ako je -Ja- biti što ne sme,
onda zaigraj, kolo, pa đerdan povuci,
sa vratova, ogolelih padina te pesme.
Ne čudi se, da Ural je strahovito blizu.
Širina mirisnih, prevarenih stepa.
Kao da sam konj iza sebe u nizu;
Poslednja dva zlatnika iz probušenog džepa.
Snovi nas varaju gorko, o druže.
Ne slušaj reke, baš stalno, jer znaju,
da omču nebu stežu sve duže i duže,
nego što nama živima nadu daju.
(C) Miloje Djorđić
(Прочитано: 88 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.174 пута)