ЕПИТАФ ПОШТАРУ СИМИ
Овде лежи покојни поштар Сима.
Целог живота сам другима
делио позиве, писма и разгледнице,
а најзад и мени Свети Петар,
који на живот људи има увида,
посла вест да ми се живот прекида,
јер сам, како рече, на реду
по неком његовом распореду.
Поштар је некада био на цени,
неко коме се вода за здравље пије,
био је људима ко род рођени,
ко неки члан фамилије.
У сваком насељу био је
на трећем месту угледних житеља,
одмах иза попа и учитеља.
Не, не дајем ја ни пет пара
за нека мишљења друкчија,
понављам: поштар некад и сад,
ко Бог и шеширџија.
У моје време је поштар
имао услове веома тешке.
Поштари се данас возе моторима,
а ми смо пошту носили пешке,
и само понеки богаташ
возио је онај бицикл контраш.У моје време не беше
ове данашње електронске вреве.
Писма, разгледнице и депеше,
не рачунајући “Радио-Милеве”,
били су једини начин да се шаље вест
која треба да путује даље.
Морам да кажем, сад ми је шанса,
дељење пензија било је некада
за мене права пригодна сеанса.
Дођем код пензионера у стан,
а он ме дочека радостан,
широм ми отвори врата,
па ме загрли и изљуби ко брата.
Морао сам му би ти гост у кући,
макар десет минута,
ако нећу, силом ће ме увући
на ракију и мезе од пршута.
А ово данас? То мој мозак не схвата.
Пензионер само отшкрине врата
и протне шију да прими пензију.
Ако се настави ова тензија,
тако ми здравља,
ускоро ће пензија
кроз кључаоницу да се доставља.
Наставља се и данас та прича,
да су поштари у свакој вароши
највећи швалери и женскароши.
Добро, и ми понекад чинимо блуди,
има и међу нама швалера,
уосталом, и ми смо људи,
ал’ народ га баш претера.
И ја сам једном, признајем, ево,
ђаво нас стално тера и варка,
под кoлeно га његово лево,
спавао са женом комшије Жарка.
Сећам се какав проблем настаде
кад бану Жарко, ко с неба паде,
настаде гужва, настаде борба,
за голи живот битка права,
ја некако збрисах, ал’ оста торба,
ма јебеш торбу, важна је глава.
3ада сам чврстог става
да су ме ти стресови,
који су ми се десили,
и та огромна страва,
овде и сместили.
© Драгиша Павловић Расински
