Тумарање по хладним ходницима
смрзнутих, нескладних емоција.
Опет је спокој смењен крицима,
свакодневно прогања Еденска змија.
Да ли се то живот игра са нама,
Зашто нам га је дато тако мало ?
Једном комедија, а другом драма!
Да ли је судбини до свих нас стало ?
Како се борити с’ осећајем кривице ?
Како заташкати подмуклу тугу ?
Када на харфи попуцају жице
ни анђели не могу призвати дугу.
Верујем у Бога, из љубави, не из страха.
Зато му увек кажем све у лице,
у оним тренуцима кад останем без даха,
поплочаним путем кад кренем насумице.
Сви смо део пешчаног сата садашњости,
али свако зрно песка будућности
одзвања ехом прошлости.
Постојимо сад и овог трена.
Да л’ сутра ће бити к’о што било је јуче?
Између смене месечевих мена,
једна иста казаљка туче.
Та казаљка што секунде броји
и од њих године ствара,
што никад на месту не стоји,
неуморно наше животе убрзава.
О Часовничару дај ми своју моћ,
да зауставим казаљку у једном трену,
да увек будем део оних садашњости дивних,
и не останем у пролазном временском плену.