Боже, дај ми срце лавље
и душу велику ко православље
да сећање ме не боли
и да срце опет воли,
да не мрзи и не суди,
да зло семе у мени не буди,
кад се оно својски труди
да злотвору опрости
и ником не напакости.
Боже, дај ми очи Христове
да опростим возове,
пијаце и мостове,
бомбе и ракете
и људе што беху
несрећне мете,
Милицу и Сању
и све пале анђеле,
дечје уснуле главе,
војнике и хероје
што на небу сузе броје,
Косово и Кошаре,
цркве и манастире.
Да опростим им земљу своју,
родну груду и колевку моју,
напаћену, крвљу напојеном,
плачом мајки надојеном.
У пролеће место цвећем
ливаде јој бомбама посуше,
црним птицама небо прекрише,
челичним “анђелима” зло разнеше,
смрт у пролеће сејаше
и децу нам из сна пробудише.
Боже, дај ми мир
и снагу да наставим даље
и ову песму којом срце
поруку шаље
да се Србин не предаје
и вековима на огњишту опстаје,
док је вере да и он траје
и да све од себе даје,
сваком пружа своју руку
и подноси сваку муку.
Боже, помози мом народу
у малом Ноевом броду
да се сложи, обожи и умножи
и да памти своје претке
ко иконе ретке,
свој крст ко Божји прст,
своју славу, ратове и историју
и поносну земљу своју
и јунаке све на броју.
‘