Pokreni me, prečesto završim
u vakuumu sumorne dijalektike ;
Šapni mi, istinu u lice
i ne očekuj posledice.
Rasporedi vreme u rasponu,
zapali vatru u lažnom domu,
dok još trajem podigni me sjajem,
suncem dokolice, uspavaj u lažnom snu …
Jer se nebo pritajilo mutno i sve oblačnije;
Kiša već protrčava, uzvišenim značenjem samospoznaje,
dubinama melanholije.
Ispira raspukla prozorska stakla, sve neobičnije …
A ako je moglo, moglo drugačije ..?
Zar prošlost ne bi bila mračnija,
sivilo beznačajnije ..?
Praznine konačnije ..?
(Прочитано: 46 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.308.252 пута)