Novo sirotište na raskršću
dveju ledina zakorovljenih,
primaju diskreciono, oplođeno
na radost i išček golotrbih.
Gajdaški eho odnekud opne razara,
koreni se u prošlost kalendara,
vraća nas da gusle skinemo
i tako ponovo precima vratimo.
Neuki smo bez premca u kovačnici,
mehovi vatreni razbacuju svetlace žara
a kovački zamasi bubnjaju užarenost
dok snovid vidike otvara.
Nastaće smradno žarište kovačko,
na komšijskoj strani oplodnja brzohodna
oplemenjuje moždane niti u nutrini
a naši mehovi smradno ohlađeni
na zagasloj vatri i vetrometini.
Otkuda dođoše i konam uze avaz
koji smo imali so juče,
danas nam otkucaji u vremenu
pretvaraju glas u promuklost
dok vapaj jauče u razmeđu
A mi smo postali prazan usklik,
zašto se na nas kamenjem gađaju,
precizno u naše srce bunovno pogađaju
i od nas napraviti nečasnu izdaju.
Dragoš Pavić