Kad pahulje proplanke zabele,
kad prekriju borove i jele,
setićeš se svoga rodnog kraja,
ostavljenog davno zavičaja.
Kad mrazevi okuju poljane,
kad zalede reke uspavane,
kad ti oko srca hladno bude,
setićeš se svoje rodne grude.
Setićeš se svoje familije
sećanje će dušu da ti greje,
da ti topi lednike u duši
sve prepreke, zidove da sruši.
Zagrejaće tvoje hladno telo
što je negde u tudjini svelo,
zapaliće buktinju u njemu,
uživaćeš u toplom plamenu.
Uživaćeš u plamičku sreće
sve misleći ugasiti se neće,
plamen će ti vetrovi zatreti,
slike stare daljine odneti.
Opet će te okovati zima,
negde tamo na tuđim poljima,
oteće se vapaj iz nedara:
“Čujem zvona ista ona stara”.
Zvone zvona u tvom rodnom kraju,
to te crkve rodu dozivaju.
Rodu tvome i toplini juga,
u tuđini zima je preduga.
Kliču zvona sa starih zvonika,
da se vratiš još ti je prilika.
Kliču zvona da se vratiš njima,
svom narodu i svojim poljima.
Milovan Petrović