Ruke su njene uvek hladne – Nenad Đekić

Ruke su njene uvek hladne

a  njen mi dodir toliko prija,

jer joj je duša mila i vedra

a  osmeh, od sunca jače sija.

Samo se sledim kada me dirne,

ali od toga bežat ne mogu,

jer u toj igri ruke su važne,

važnije možda i od veza nogu.

Nekad  nas svlada zanos ritma,

nose nas zvuci melodije stare,

pa mi priđe toliko blizu

da mi se oči, odmah užare.

Često mi bude toliko bliska

da osetit mogu njen topli dah,

pa mi dođe pusta želja,

da joj ukradem poljubac blag.

Ne mogu više da se borim,

osećanja me nežna  vuku ka dnu,

pa ljutit rešim da napustim društvo,

u kome često ja viđam nju.

Ali ne mogu, ostajem vezan,

zatočen kao uhvaćen u zlu,

jer ne bi život mogao da živim,

ako još jednom ne vidim nju.