Док песму пишем
ослабио je ветар, лишће се утишало
и чује се само звук брода у даљини
који своје пристаниште тражи.
Време је застало
у бесконачности снова
и само нека звезда нова
далеко у свемиру негде се рађа.
Док песму пишем
сенке се играју жмурке
са светлошћу
у искривљеном простору
и понекад међусобно
не буду пронађене.
Сви људи су
безгрешни анђели,
Земља је рај,
и само по нека тамна душа
не буде излечена.
Док песму пишем
пролази зима,
сунце топлије сија
и само по која пахуља
остаје нетакнута.
Смисао се губи у бесмислу анализе
безбројних виђења структуре света,
али по која теорија постаје ми блиска.
Док песму пишем
у хаосу проналазим ред
и само по нека мисао
остаје нераспремљена.
Туга мирује у вакууму сећања
условљених емоцијама,
али само нова строфа може
организовати њихову складност.
Док песму пишем,
пролазећи кроз димензионалне
портале стварности и илузије,
отварајући нове хоризонте
старих резоновања,
организујем складност емоција
и почињем поново
пуним плућима да дишем,
лед у мени се отапа
док песму пишем.