Добродошли!
КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА И кад зора бела сване, Косовске ме боле ране, Несаница не мирује, Душу Српску стално трује. А кад душа напуни се, Са чемерним јадом својим, Ја пред песмом тужан стојим, Сузе капљу, њих не бројим. Те сузе су сад црвене, Јер из ока крв ми тече, Џаба зора, џаба јутро, Још … Настави са читањем “КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА – Драгојло Јовић”
КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА
И кад зора бела сване,
Косовске ме боле ране,
Несаница не мирује,
Душу Српску стално трује.
А кад душа напуни се,
Са чемерним јадом својим,
Ја пред песмом тужан стојим,
Сузе капљу, њих не бројим.
Те сузе су сад црвене,
Јер из ока крв ми тече,
Џаба зора, џаба јутро,
Још у мени тутњи вече.
По Косову Божур цвета,
Па нас стално опомиње,
Да из крви мученика,
Никао је цветак први.
Настави са читањем “КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА – Драгојло Јовић”
Не волим кад киша пада Јер свака кап тугом одише. Не волим кад у јесен лишће опада, И ваздух тад ми на сету мирише. Јесењих киша мирис презирем, Јесен на растанак личи, Волим да цветни мирис удишем, Јер цвеће шаренилом се дичи. Не волим кишобране Иако под њима по двоје ходају. Зашто њихову љубав бране? … Настави са читањем “НЕ ВОЛИМ КИШУ – Ивана Зајић”
Не волим кад киша пада
Јер свака кап тугом одише.
Не волим кад у јесен лишће опада,
И ваздух тад ми на сету мирише.
Јесењих киша мирис презирем,
Јесен на растанак личи,
Волим да цветни мирис удишем,
Јер цвеће шаренилом се дичи.
Не волим кишобране
Иако под њима по двоје ходају.
Зашто њихову љубав бране?
Зашто да своју љубав скривају?
KOSTI NAŠIH PREDAKA (PRECI BEZ POTOMAKA) Kosti naših predaka rasute su svuda, da noga podlih zlobnika ne gazi tuda. One nemo govore o zemlji za koju su stradali, dok su se i u bolu, za bolje sutra nadali. Pa čak i ako nešto bolje, oni nisu dočekali, za svoje potomke to bolje, stalno su ostavljali. … Настави са читањем “KOSTI NAŠIH PREDAKA”
KOSTI NAŠIH PREDAKA
(PRECI BEZ POTOMAKA)
Kosti naših predaka rasute su svuda,
da noga podlih zlobnika ne gazi tuda.
One nemo govore o zemlji za koju su stradali,
dok su se i u bolu, za bolje sutra nadali.
Pa čak i ako nešto bolje, oni nisu dočekali,
za svoje potomke to bolje, stalno su ostavljali.
No oni slabi postaše, pa je uzalud što im to ostaviše,
jer na njihovoj muci, dobar put oni ne nastaviše.
Tada niko od predaka, nije bio tako grešan,
da bi neki od naslednika ostao neutešan.
Ali dok su oni, nove kuće sagradili,
takvi potomci između sebe su se svadili.
Svako je hteo još neko parče više,
pa se stalno k’o grdne svrake svadiše.
Na tu svađu i velike orlušine lako uskočiše,
pa najbolje i najveće parče, za sebe ugrabiše.
Sada retko koji potomak može da se diči,
da na onu svoju prekaljenu starinu liči.
Nejak je postao svako i mnogo je posrnuo,
pa popustio orlušini, što je na njega nasrnuo.
Zato na svome pragu, više nijedan ne sedi,
već je najamnik svaki, kome je lakše da živi u bedi.
Ali sve rasute kosti naših predaka,
ni u grobu svome, neće zauvek da ćute,
jer kada sve one nemo progovore,
svi slabi potomci, dobijaće ukore jako ljute.
Nikola Vušković
Zarudele na istoku ruze pruzam ruke do neba dalje dok slavuji liturgiju sluze dusa pesmu u vekove salje Zov mladosti istopi mi lice sidje jutro niz brezovo granje zapevale lugom kukavice srce suncu zuri u sretanje. Ja nad sobom a nadamnom pesma frula zori fruli na proplanku snuje niti zlacana povesma pa ispreda cilim … Настави са читањем “Uranak – Rade Mijatovic”
Zarudele na istoku ruze
pruzam ruke do neba dalje
dok slavuji liturgiju sluze
dusa pesmu u vekove salje
Zov mladosti istopi mi lice
sidje jutro niz brezovo granje
zapevale lugom kukavice
srce suncu zuri u sretanje.
Ja nad sobom a nadamnom pesma
frula zori fruli na proplanku
snuje niti zlacana povesma
pa ispreda cilim na uranku.
Dan se radja zove i miluje
veo cvetni san mirisom pleni.
niko sebe u sebi ne cuje
sve se nebo od srca rumeni
Sidje sunce medju jablanove
prah veciti na zivot mirise
ja dozivam neko mene zove
Vaseljena jednom dusom dise
Prošla sam te moja ptico, Osećam Da si ispevao svoju poslednju za mene, I ovo što me (ob)ljubiš po navici To su samo refreni tela Porazno bolni za oboje Jer kao kukavice jaje Strast poturamo pod ljubav, Ti nemoćan da prekineš naviku i odeš, I ja nemoćna da prekinem ljubav I izreknem idi. Voljen, Zatočen … Настави са читањем “LET IZVAN KUKAVIČIJEG GNEZDA – Nena Miljanović”
Prošla sam te moja ptico,
Osećam
Da si ispevao svoju poslednju za mene,
I ovo što me (ob)ljubiš po navici
To su samo refreni tela
Porazno bolni za oboje
Jer kao kukavice jaje
Strast poturamo pod ljubav,
Ti nemoćan da prekineš naviku i odeš,
I ja nemoćna da prekinem ljubav
I izreknem idi.
Voljen,
Zatočen u krletkama ove jednostrane ljubavi
Patiš
Čekajući čudo koje će te bezbolno osloboditi
I evo činim ga,
Nevoljena,
Kao samuraj kad poteže mač na sebe
Presecam se na dvoje za oboje
( da te oslobodim)
Lažem da te ne volim
(da ti olakšam odlazak).
Odlaziš.
Raspolućena
Na bezuslovnu ljubav koja te se zbog tebe odriče
I beskrajnu patnju za tobom,
Ispraćam te stihovima:
Dobar ti vetar Moja Ptico
Dok padam u san o letenju
Izvan kukavičjeg gnezda
copyright © Nena Miljanović