Дан: 15. мај 2018.

MIMIKRIJA – Nena Miljanović

Ne možeš biti drugo nego što jesi Pribegavam mimikriji Biću ja ono što nisam Lakše ću podneti prezir prema sebi Nego istinu o tebi Duši je potrebna velika laž Gde nema tvoje velike ljubavi   Pod prisilom slabosti Uvodim sebi policijski čas Ne javljam se dok me ne pozoveš Na tebi je i vreme i … Настави са читањем “MIMIKRIJA – Nena Miljanović”

Ne možeš biti drugo nego što jesi
Pribegavam mimikriji
Biću ja ono što nisam
Lakše ću podneti prezir prema sebi
Nego istinu o tebi
Duši je potrebna velika laž
Gde nema tvoje velike ljubavi

 

Pod prisilom slabosti
Uvodim sebi policijski čas
Ne javljam se dok me ne pozoveš
Na tebi je i vreme i nevreme za ljubav
U puževoj ljusci preljube
U kojoj čamim sluzava
I čekam tvoj poziv da ispuzim

 

Mizerna
Mrzim sebe više nego što volim tebe
Ovo je protiv moje prirode
Ovo što radim je i protiv ljubavi
Ljubav je plemenita
Ne unižava
Ne gazi se po dostojanstvu u njeno ime
Ostavi me
Neka sam bar Čovek sebi
Kad nisam Žena tebi

 

Patiću bez tebe
Patim bez sebe
I s tobom i bez tebe isto je
Ne mogu više
Idi

И ОВУ ПЕСМУ ПИСАЋУ ТЕБИ – Драгојло Јовић

ОВУ И ОВУ ПЕСМУ ПИСАЋУ ТЕБИ И ову песму писаћу теби, У зимској ноћи бар један стих, Па ако ми зора испије душу , Читај песму моју, не слушај њих. Не веруј ништа устима лажним, Што вешто маску у јутро ставе, А рањеним душама, као некад бабе, Баце неки угљен и сливају страве. Подигни главу … Настави са читањем “И ОВУ ПЕСМУ ПИСАЋУ ТЕБИ – Драгојло Јовић”

ОВУ И ОВУ ПЕСМУ ПИСАЋУ ТЕБИ

И ову песму писаћу теби,
У зимској ноћи бар један стих,
Па ако ми зора испије душу ,
Читај песму моју, не слушај њих.

Не веруј ништа устима лажним,
Што вешто маску у јутро ставе,
А рањеним душама, као некад бабе,
Баце неки угљен и сливају страве.

Подигни главу и гордо крочи,
Нек свако види да твоје очи,
И даље сијају Божанственим сјајем,
Весели се и радуј,ја и даље лајем.

И онда кад мене не буде више,
Неки ће чудак да пише стих,
Болом и гласом нечујног роба,
Као зла коб плашиће њих.

А ако тај ледени стих,
Не буде смео нико да чита,
Наћи ће се нека глава луда,
Која би да зна, ил да тихо пита.

Човека таквог препознаћеш лако,
Очи му сјаје а уста сува,
Од њега ћеш чути само правде глас,
Он тихо прича за времена глува.

Подари му осмех и охрабри биће,
Што грехове туђе откупљује стихом,
И поруку новом нараштају даје,
Шта се чуват мора, а шта се продаје.

Право потомака од вајкада стоји,
Да му преци најбољу, њиву остављају,
Па кад колач сече да Богу захвали,
Што на земљи предака своју славу слави.

И једина моја, још нешто те молим,
Да стихове ове не кријеш у тами,
Отворених очију писала их душа,
Не мислећи да л ће ико да их слуша.

Па нек реч је вечна, нек је свет разуме,
Природа  човеку зато памет дала,
Опет кроз ноћ ову завијају Вуци,
Сабрат ће се они, у добром и на муци.

© Драгојло Јовић