Ne budite me, nemojte neka,
barem jos malo saceka dan.
Neka se smire gora i reka,
ona mi nocas dodje u san.
U kosu joj se zudnje uplele
tanane srcu diraju strune,
kako trepere daljine bele
likova njenih azurnih pune;
Sve sto sam snevo ,tajno se nado
i sto je ljubav stvoriti znala,
od svetog duha i vecnog tvara,
sve te divote njojzi je dala.
O slatka roso vecite tajne,
vrelo zivota u meni jeca.
Od rasplamsale lepote kajne
dusa mi gori nemocno kleca;
Da li je ikad iko do mene
zemaljski takav video raj.
Il su me zene sludile njene
jos jedan sanak boze mi daj.
Jos jednom samo sni nek mi vrate,
cudesnu vecnost trenutka toga…
U grlu nek mi se slavuji sjate
da spevam odu zivota svoga.
Pa ako mora muk nek me budi,
ne moze uzdah u grudi stati,
hej snovi moji slikari ludi
duga se ne da naslikati…