ФРЕСКА
Бар да ме лаже ко нико пре
да ме светлошћу умије
срце би куцало ко дечије
небо би било умилније…
И да ми прича о свету том
који ни сам не познаје,
али има машту ко ретко ко,
и зналачки се не одаје…
У одајама где маске носе
баш сви одреда што спавају,
па мртво море им није беда,
нек ми се вечно надају…
Али он тако умивен чашћу,
витез вечности у зао час,
макар морену носио собом,
однео вешто мој добар глас…
У онај чаши ко задња кап,
што усне не такоше ничије,
стрпљиво чекаћу Месечев знак,
ко фреска… да верник је открије…
А да ли ће онда он пожелети,
живот без краја, без лажи сан,
срце што куца као дечије…
Не, то и не желим никада да знам!
Миладиновић Сандра Мајра