šesnaestog proleća mog
leta gospodnjeg poslednjeg bezazlenog
bolno i slatko
bubrila sam sa ranim trešnjama
nalivena nepoznatim sokovima
u telu neiskustva punom
moja uplašena i radoznala ženskost
vrludala je između straha i radoznalosti
putevima krvotoka i mutnih misli
nošena nejasnim slutnjama
o slastima i strahovima
zelena
po nagonu za zrenjima
izložih se silama prirode i mašti
o nepoznatom suncu vetrovima i kišama
pod kojima ću uzreti i raspući se
ko nežna koža prolećnog ploda
da sokom slatkim presipam se i prosipam
na radost i gozbu gladne ptice
prispele sa obala saznanja
međ grane moje tanane
otežale
od okruglih i sočnih želja
zrelih za berbu
sva od radovanja i kajanja
te godine nežne i grube prvoprolećne
raspukla do gole koštice i središta misli o smislu sebe
crvenim kapatkama otkrivene tajne
razložih se na milione sebi istovetnih žena
svih što su bile i svih što će biti
i svakoj od njih
iz pupka su izvirale i pucale prve trešnje
i prosipale se po prvom muškarcu
i svakoj su iz oka kapale poslednje
prezrele
po poslednjem