МЕЂЕ – Светлана Биорац Матић
Још деди нокти не помомодреше
а стриц и отац
кућу поделише,
међе омеђише,
ударише колце и плотове…
Стрина и мајка
пребројаше све кашике
шерпе и лонце
распараше ткане ћилиме,
преломише и колач славски
на равне части…
Посвађаше се
око старог дуда
под којом смо некад
крунили звезде
ушушкани у у топло повесмо
кукурузне свиле
и пили ширу
што се цедила
из тек смуљаног грожђа…
Писну гугутка у гнезду
кад прва псовка паде.
Зајаука икона,
залајаше сеоски пси…
Развезаних марама
жене стадоше
пребирати по клетвама.
После смо
окретали главу једни од других
тражили рођене
у нерођенима,
мимоилазили се ћутке
и миловали кришом погледима.
Однесоше године
свадбовања и рађања,
занемели
више се нисмо ни сећали
црног дуда међаша,
ал ћутњу нисмо успели
расточити.
Кад се низ друм
разлеже јаук
и барјак црни у небо узлете
затекох оца како нариче
и тражи ону половину срца
заплетену у међама.
А оне зарасле у корове
куће испрзниле
па
чекају да се вратимо
са све четири стране
на које се у ћутњи
разиђосмо.
Један до другог
под старом липом на гробљу
стриц и отац
поравнали међе.
© Светлана Биорац Матић
POTOP – Milovan Petrovic
Valjevska Gračanica.
Mart mesec 2016-te godine.
Nabujale reke u proleće
izlila se korita po svuda
mutna voda polja poplavila
potopljena moja rodna gruda.
Već danima kiše ne prestaju
i nebo se otvori nad nama
kiše liju, te nebeske reke,
ko se igra Božjim slavinama.
Prazna sela vodom potopljena
niodkuda tu pomoći nema,
sela prazna zaseoci prazni,
o Srbijo da nije po kazni?.
Mnogo si se Bogu zamerila
što se nisi njemu pomolila.
Što ti crkve odavno su prazne,
zar se pitaš zašto tol’ke kazne.
Tonu sela, Gračanica tone,
to anđeli hoće da je sklone,
da je sklone ako nam ne treba,
zato kiše padaju sa neba.
Pomoli se moj narode Bogu
i napuni crkve svekolike
Bog će tad nam grehe oprostiti
zavrnuti slavine velike.
Milovan Petrović
Pesma posvećena Valjevskoj Gračanici.
ПЕСМА ЗА СВАКОГА
“ЗАПАМТИ“ Миладиновић Сандра
Немој да ме саветујеш
Још мораш да учиш
Још мораш да патиш
И док скриваш невидљиве сенке
Док умиреш изнутра и мислиш да се
Небо стрмоглавило по теби без разлога
Да нема излаза док као сенка ходаш
Док не преживиш пустињу очајања
Док не исплачеш море туге
Немој да ме саветујеш, немој да ми се јављаш..
Али ако ти треба раме за утеху, сламка спаса…
ЗНАЈ УВЕК САМ ТУ, УВЕК….
ЗАПАМТИ…
(с) Миладиновић Сандра
SUZO MOJA – Kristina Andjelkovic
Suzo moja da me nije,na cija bi nedra pala?
Kome bih svu ljubav svoju za zivota obecala?
U tebi su stihovezi sto na srcu mome leze.
Suzo moja da me nije,i njemu bi bilo teze.
Cijem bi se oku dala kada treba jadovati?
Ko bi mu se znao s tobom uz osmehe radovati?
Cija li bi ruka tada da obraze njemu mije?
Ni ti ne bi postojala,suzo moja da me nije.
Sirotan bi i on bio,i beskucnik vazda kleti.
U cijem bi srcu mog’o sem u mome poziveti?
Ne brisem te suzo nikad,svo bogatstvo je u tebi.
Suzo moja da me nije,ni ljubavi bilo ne bi.