Bledi se mesec za oblak sakri
tišina zvukove kuša
čovek se jedan peronom kreće
u ruci uvela ruža.
Vozovi njegovi odavno prošli
čekao dugo u noći
od dugog čekanja i ruža svela,
neko je trebao doći.
Latice svele vetar sad kida
pijanci u san tonu
našeg čoveka još nada drži
pa šeta po peronu.
Mrtva tišina bolno ujeda
dok tako napeto sluša;
“Ona će doći, znam da će doći
… inače gde će joj duša”.
Sporo prolazi vreme ko večnost
vetrovi grane lome
ostaše bele latice ruže
u noći da krase perone.
Senka se jedna pred zoru gubi
napušta peron i prugu
ostala svela ruža na njemu
sa sobom odnese tugu.
Milovan Petrović