Na neosunčanoj strani ulice, na prozoru s veštačkim cvećem, u kavezu je živela šarena ptica koja je zaboravila da leti…i da peva… i da bude divlja.
Pripitomljena, naučila je da “govori ” o ljubavi , ne i da razume izgovoreno – ni ptica ni čovek: ni ptičijih sećanja na krila i let pod nebom, ni čovečije čežnje za hodom po mukama za trnatom ružom ljubavi koja mu dušu čini bolnom i živom.
Na sunčanoj strani ulice, u granama zelene breze, pevala je sićušna siva selica, kljucala oblake, pila suze neba, i letela, letela…dok nije, vetrom neizbežnosti ljubavi nošena, pala pred kavez …
… ljubila je sužnja, ljubila, nesvesna da sama postaje rob svoje ljubavi – ne mareći za bol, udarala je grudima o tvrde rešetke, u želji da mu pokrene krila, u nadi, da srcem razbije katanac navike: pevala mu je najlepše arije, izvijala najteže trilere, bolno se povređujući, jer sve što bi mu ispevala noću, zaboravljao je danju, zobajući zrnevlje sigurnosti.
I trajalo je to tako sve do dana dok je dve njene ljubavi (pesme i on) nisu ispovređivale toliko , da joj je alem kamen u prsima prsnuo na stotinu sjajnih stihova- staklića … rasula se i iščezla u rečima o sunčanoj strani ljubavi, na neosunčanoj strani života…
Zatočenik nije čak ni primetio da je nema, i tek u Sumrak Svega, kad kajanje otvara sve kaveze, slobodan, kriknuo je za sobom i njom, i poželeo da leti, da lete, ali, ali…
U liušću žute breze, vetar poezije, šumeo je je elegiju o dve izgubljenosti u nadi da je neko čuje…
Čula je pesnikinja i zapisala kao samoispovest, svojim poslednjim perom žene-ptice.