ПОЛОГ ЗЛА
Још у повоју
двадесет првог века
у мени је живот убио човека.
И ово што нечујно дишем
и ову безимену реч што пишем,
то се мрвице сна
лагано троше
да траг оставе мојој мисли,
док су се уз њу безлични стисли
и у бесконачном низу
богаљи је гребу и гризу.
И ево већ их осећам
њихова глад је тако близу.
Одбранити ме неће ни ветар,
ни модро око заборава,
ни изнад неба плави етар.
Пуне су их реке и трава.
Као колоније отровних мрава
на моју сенку безглаво језде
и у моју мисао још топлу и меку
свој полог зла неумитно гнезде