Траг тихог сребра низ њене скуте
Љубављу срочен је сан
Зрнца праха на стопи слуте
Да златом свануће дан
Мијенама воде копна и ватре
Кћи од Мјесеца пољупцем бди
Пустиће капље трагом да снатре
У вртлог сунца бојом да ври
Осликан болом у рађању поја
Хрон тихо тече ко Истар млад
Ивицом обале несрочена боја
На небу гради му град
©Мирослава Одаловић