Добродошли!
smrt je imala tvoje oči prevezane ponoćnim urlikom želela je moje srce bleđe od rose natekle zenice nisam imala izbora skočila sam do oblaka od kristala i sada gradim dugu nedostupnu očaju i tami
smrt je imala
tvoje oči
prevezane
ponoćnim urlikom
želela je
moje srce
bleđe od
rose natekle zenice
nisam imala izbora
skočila sam
do oblaka od kristala
i sada
gradim dugu
nedostupnu očaju i tami
NIŠTA …je ostalo od nebeske gomile. Sada me preturaju slučajni glasnici. Kažu da ja znam a znaš i ti. Kažu da se perom briše svako ništa. Kažu da se isto to ništa stvara brazdama među nama. Ko smo to ovde? Čiji nas je plan dotakao? Slučajni glasnici govore, da li slučajno?
NIŠTA
…je ostalo od nebeske gomile.
Sada me preturaju slučajni glasnici.
Kažu da ja znam
a znaš i ti.
Kažu da se perom
briše svako ništa.
Kažu da se isto to ništa
stvara brazdama među nama.
Ko smo to ovde?
Čiji nas je plan dotakao?
Slučajni glasnici govore,
da li slučajno?
DA LI SAM TE… Da li sam te to ja, video srećnu, dok si sa mnom ležala, na cvetnom krevetu, a od ljubavi bežala i smejala mi se ko detetu? Ili je to lice zračilo setu, dok si glasno maštala o svom čarobnom svetu, a u duši osećala, da je to san o nemogućem uzletu. … Настави са читањем “DA LI SAM TE… – Ljubodrag Ovradović”
DA LI SAM TE…
Da li sam te to ja,
video srećnu,
dok si sa mnom ležala,
na cvetnom krevetu,
a od ljubavi bežala
i smejala mi se ko detetu?
Ili je to lice
zračilo setu,
dok si glasno maštala
o svom čarobnom svetu,
a u duši osećala,
da je to san
o nemogućem uzletu.
O, sad ni sam,
ne znam,
ko nam ljubav
ukrade na slepo
i koja nas to vatra opeče.
Bio sam tad,
ko i ti, dušo mlad,
pa kako da nam bude lepo
kad stalno pred nas,
život nove izazove nameće.
Da li sam te to ja,
video srećnu…
(C) Ljubodrag Obradović
vrata stresaju prašinu …………..na naličja pauci mašu …………..mrežom pogrebnicom prazne čaše beže …………..od dodira jedna je (nezvanim pogledom oskrnavljena) ……………….prepukla
vrata stresaju prašinu
…………..na naličja
pauci mašu
…………..mrežom pogrebnicom
prazne čaše beže
…………..od dodira
jedna je
(nezvanim pogledom oskrnavljena)
……………….prepukla
sanjam da sam krilo koje maše a ne može da poleti . sanjam da sam roda koja kljunom zakopčava led . …………………….ne sanjam jesam ptica………………….. koja smelo ispada iz gnezda i obleće svet u rumenilom bola nadahnutoj magli
sanjam da sam krilo
koje maše
a ne može da poleti
.
sanjam da sam roda
koja kljunom
zakopčava led
.
…………………….ne sanjam
jesam ptica…………………..
koja smelo ispada iz gnezda
i
obleće svet
u rumenilom
bola
nadahnutoj
magli
Peko LALIČIĆ VESNICI ŽIVOTA – 2 U venama jutra ptica u njenom glasu ja u mojim damarima ti u tebi život grana stablo pod stablom zlatne kočije kočijaš ptica dizgine steže propeše se vranci pukoše damari procveta stablo dan pesmom ogrnuše ptice
Peko LALIČIĆ
VESNICI ŽIVOTA – 2
U venama jutra
ptica
u njenom glasu
ja
u mojim damarima
ti
u tebi život
grana stablo
pod stablom
zlatne kočije
kočijaš ptica
dizgine steže
propeše se vranci
pukoše damari
procveta stablo
dan
pesmom
ogrnuše ptice
budimo se jer smo živi ……………. i pričamo …………….jer život ne ćuti jeini razlog za novi san je ……………. probuditi se i čuti sebe ………… s ove strane zamagljenog prozora
budimo se
jer smo živi
……………. i pričamo
…………….jer život ne ćuti
jeini razlog za novi san
je
……………. probuditi se
i
čuti sebe
………… s ove strane zamagljenog prozora
sjajna mesečina silazi i gleda me jasno . mozak prima belinu i utapa je u misao . pišem pesmu koju mi Mesec šalje i stojim vedro bez straha ………..od…………. skore………………. ………………………..smrti zemnog tela
sjajna mesečina
silazi
i
gleda me jasno
.
mozak prima belinu
i
utapa je u misao
.
pišem pesmu
koju mi Mesec šalje
i
stojim vedro
bez straha
………..od………….
skore……………….
………………………..smrti
zemnog tela
u pustinji osećanja široka oaza čuđenja noć je rasprostrla danu …………………..opelo………………………………. u hladnom odsjaju melanholije . raskopah i krenuh kroz fosile uspomena . još ima nade . sanjar sam iscrtan dvostrukim bunilom reči
u pustinji osećanja
široka oaza čuđenja
noć je rasprostrla
danu …………………..opelo……………………………….
u hladnom odsjaju melanholije
.
raskopah i krenuh
kroz fosile uspomena
.
još ima nade
.
sanjar sam
iscrtan dvostrukim bunilom reči
kotrljajući se danima hodala sam do Partenona ljudi su prolazilili i gledali me misleći da sam zalutalo štene . opčinjenost je postala nežnost u belom pomilovala me je po njušci a ja nisam ni osetila kako me pretvara u kamen kao Sunce svetlost u razvejani dan i kako zauvek ostajem prikovana za mir i lepotu … Настави са читањем “Bezbožna lirika — Marina Adamović”
kotrljajući se danima
hodala sam do Partenona
ljudi su prolazilili
i
gledali me
misleći da sam zalutalo štene
.
opčinjenost je postala nežnost u belom
pomilovala me je po njušci
a ja
nisam ni osetila kako me pretvara u kamen
kao Sunce svetlost u razvejani dan
i kako zauvek ostajem prikovana
za mir i lepotu
nejčvršćim delom sebe