Месец: октобар 2007.

NEVRIJEME – Božo Popadić Aktus

NEVRIJEME Tamno nebo, staze puste, kišne kapi snažno pljušte. Munja sijevne, svjetlost bljesne, potom i grom snažno tresne. Vjetar kišu razvijava, jeku groma pojačava. Lišće mokro tromo pada, nevrijeme je iznad grada. Svuda kiša, stud i tama, krv se ledi u venama. Oblak tmurni nebom brodi, novu snagu daje vodi, pa bujica njene veće nose … Настави са читањем “NEVRIJEME – Božo Popadić Aktus”

Bozo

NEVRIJEME

Tamno nebo, staze puste,
kišne kapi snažno pljušte.
Munja sijevne, svjetlost bljesne,
potom i grom snažno tresne.

Vjetar kišu razvijava,
jeku groma pojačava.
Lišće mokro tromo pada,
nevrijeme je iznad grada.
Svuda kiša, stud i tama,
krv se ledi u venama.

Oblak tmurni nebom brodi,
novu snagu daje vodi,
pa bujica njene veće
nose zemlju i drveće.
…..
Tamno nebo iznad grada,
a u duši studen vlada.
Sve zamrlo i zamuklo,
u tminu se sve uvuklo.

Nigdje svjetla, tek da kresne,
osim munja kada bljesne,
avetinjsku sliku stvori,
ko da samo nebo gori.

Grom kad grmne, sve se trese,
podsjeća na zemljotrese.
pa se onda sve utiša,
i dobuje samo kiša.

Nakon svega u toj tami,
primjetite da ste sami.

POKUŠAJ – Božo Popadić

  POKUŠAJ Pokušaću danas pobijediti sebe, pokušaća malo da te zaboravim, pokušaću mila ne mislit na tebe, i snove o sreći za tren izostavit. Danas ću sa vjetrom plahim drugovati razvijavat misli u krošnjama palmi, pokušaću srećo stati tugovati, da bar za trenutak ostane mi prazan u srcu taj kutak ranjeni i tamni. Danas ću sa … Настави са читањем “POKUŠAJ – Božo Popadić”

Bozo

 

POKUŠAJ

Pokušaću danas pobijediti sebe,
pokušaća malo da te zaboravim,
pokušaću mila ne mislit na tebe,
i snove o sreći za tren izostavit.

Danas ću sa vjetrom plahim drugovati
razvijavat misli u krošnjama palmi,
pokušaću srećo stati tugovati,
da bar za trenutak ostane mi prazan
u srcu taj kutak ranjeni i tamni.

Danas ću sa morskim valom šaputati,
tvoje ime njemu tugo ću odati,
da dubna morska može sve nemire moje
u ime mi nade u se progutati.

Danas će mi misli biti tebe pune,
al’ ne one tužne što mi dušu more,
a srce mi danas u sreću se kune
kao da kraj sreći spoznat ne razume,
kraj pučine morske sanjaću do zore.

I kada se probudiš, snena ljepotice,
do usana tvojih moj će vihor stići,
ljubeći ti nježno i usne i lice,
dal će novu buru u tvom srcu dići.

Upitaj se tada kad cjelov osjetiš,
da li je to pravda i Božija volja,
da li možeš samo na tren da se sjetiš
da l’ je usamljenost naša od ljubavi bolja.

OSEĆATI SE LEPO – Sanja Petrović

OSEĆATI SE LEPO Dotrčava Pera: Uh, što se osećam lepo! Kada se vi, deco, osećate lepo? Da li kada nekom poljubac daš? Da li kada nekom nešto poklanjaš? Da li kada nešto nekom opraštaš? Kada te neko pomazi? Kada ti neko osmeh podari? Lepu reč kada čuješ? Kao ptica slobodan kada trčiš? Vetar kada ti … Настави са читањем “OSEĆATI SE LEPO – Sanja Petrović”

Sanja

OSEĆATI SE LEPO

Dotrčava Pera: Uh, što se osećam lepo!

Kada se vi, deco, osećate lepo?

Da li kada nekom poljubac daš?
Da li kada nekom nešto poklanjaš?
Da li kada nešto nekom opraštaš?

Kada te neko pomazi?
Kada ti neko osmeh podari?
Lepu reč kada čuješ?

Kao ptica slobodan kada trčiš?
Vetar kada ti lice miluje?
Čist vazduh kada te okružuje?

Deco, ja sam ispunjen sad.
Srce mi ubrzano kuca
i…vrisnuo bih od sreće.

Dolazi Vida rastužna:
Zdravo Pero.
Pera začuđen: Zdravo, tužna Vido. Šta te muči lepotice. Nije
lepo videti smrknuto lice. Nasmeši mi se.
Vida setno: Hvala Pero na ono “lepotice”.
Pera pomazi Vidu po glavi, iz džepa vadi bombonu i pruža joj: Za mog
tužnog leptirka.
Vida uz osmeh prima dar: Hvala ti Pero. Pravi si drug.
Pera šaleći se: Samo “hvala”?
Vida sada, vidno oraspoložena, poljubi Peru u obraz.
Pera nameštajući drugi: A drugi? Ništa?
Vida se zakikota: Pero, pravi si vragolan.
Pera: Vido, od sada hoću samo da se smeškaš.
Prelepa si tako.
Vida malo pocrveni ali samouvereno odgovara: Znam Pero i to
zahvaljujući tebi! Da znaš da je to lepo.

Ispričajte mi, molim vas, kada se vi osećate lepo. Da li ste nekad
nešto učinili da bi se neko drugi osećao lepo?

Jedan od igrokaza za decu iz knjige Deco, šta mislite o…


PRIZNAJEM: VOLIM TE – Spasoje Ž. Milovanović

Spale

ПРИЗНАЈЕМ: ВОЛИМ ТЕ

***
Признајем
волим те већ
тридесетшест година
и сада кад си ту
не знам
којим надањем да те дочекам
којим осмехом да те сањам
којим огледалом да те видим

Признајем
Страх ме ужасан хвата
Да нећу умети
Да те дочекам како доликује
Да те сањам безбрижно
Да огледало право нађем

Признајем
Волим те
Макар и не дошла
И огледала сва разбио
И никада више не спавао
Признајем
Волим те

Спасоје Миловановић


ZASTANI – Ljubodrag Obradović

Ljuba

ZASTANI

Zastani,
u velikim koracima,
krila izrasla opusti
i gledaj.
Usponi i stramputice,
pad, pa zvona.
Sreća po strani,
ključ u probušenom džepu.
Ne trči.

Zastani.
Ne stiže se uvek,
kud se pođe.
Ne radi se uvek,
što se želi.
Uvek slučajnost postoji
i zbrka misli,
brdo mogućnosti,
okean promašaja.

Zastani.
Ideale potisni,
uživanja zaboravi
i gledaj svet oko sebe.
Ja odavno stojim,
ja odavno gledam,
odavno čekam.
Crne slutnje me znoje,
ističe reka.

Ti letiš,
mladiće menjaš,
a mene voliš,
iako me se više
i ne sećaš.

Ipak,
ne trči.
Zastani,
u velikim koracima.
Idile preskoči,
uživanja potisni
i gledaj.

Mladiće plave
i njihove cure crne.
Gledaj kako se rastaju,
posle uzajamnog otkrivanja.
Gledaj zbrku razloga,
lažnih opravdanja,
talog grehova.
Tuđi promašaji su spas.
Zastani…

(C) Ljubodrag Obradović


Skrivene poruke – Vesna Mladenović

Posle par godina dosao je i taj dan da konacno vidim babu i dedu.Koliko sam se radovala toliko sam se i plasila.Ta cudna mesavina osecanja!Sudar secanja i realnosti.A realnost je da su oronuli i stari sto ja nikako ne zelim da prihvatim.Unutar kuce sve isto.Jos uvek me moja malena stolica ceka pokraj stola.Jos uvek volim … Настави са читањем “Skrivene poruke – Vesna Mladenović”

Vesna

Posle par godina dosao je i taj dan da konacno vidim babu i dedu.Koliko sam se radovala toliko sam se i plasila.Ta cudna mesavina osecanja!Sudar secanja i realnosti.A realnost je da su oronuli i stari sto ja nikako ne zelim da prihvatim.Unutar kuce sve isto.Jos uvek me moja malena stolica ceka pokraj stola.Jos uvek volim onaj stari zeleni kredenac iz koga sam krisom vadila hleb i kiselu ”banicu{vrsta hleba uz dodatak male kolicine sira,premazana zumancOm :) } i jela da me niko ne vidi,gurajuci pozamasne komade ispod bluze kako bih odnela svom ljubimcu-crnom psicu koji se nije odvajao od mene…misleci kako je neprimetno to sto radim..Ali baba je uvek mesila i pekla duplo kad bi imala unuku za gosta.

Gledam je..Potpuno seda kosa,naborano lice, prepolovljene kilaze..Pitam se da li je to ona?Da li sam ovo ja?Sta se desilo?Ko mi je odgrizao deo zivota?Zasto se osecam kao zombi? Zelim da je pitam da li su joj procitana pisma koja sam pisala nocu kada me je budila iz sna zbog snova u kojima je bila glavni lik…Zelim da znam da li je svesna da cesto mislim o njoj…da strepim,da mi nedostaje,da je moja najcistija ljubav..da se mrzim sto sam daleko i sto ne cinim nista.Zelim da joj kazem da mi je umalo srce prslo kada sam cula da samo mene ceka..a onda moze i da umre…Pozurila sam iz one Amerike- povukla me babina rec, mucna i bolna..Htela sam samo sto pre da stignem i olaksam i sebi i njoj taj nemir.

Gledam je..I cutim.Ne pitam nista od onog sto me zanima.Ne pricam nista o cemu bih htela.Gledam je.. i nasmejala bih se jer mi s tim njenim naocalama lici na avijaticara..A znam da ih je morala privezati-ako skliznu na pod ona se ne moze saviti da ih podigne.Onda… plakala bih zato sto mi se smeje.Trebalo bi neko da mi opali shamar.Ja sam u shoku!

Deda seta od sobe do sobe.Ustaje-seda.Najednom izlazi napolje.Mislim tuzno:”Pa zar bas sad mora da se radi?Zar mu je to bitnije od svega?”

Vraca se nasmejan nakon par minuta, noseci neki smotuljak u ruci.

“Ahaaaaaaa! Jel znas cije je ovo?!”-uzviknu, protrishuci moju sarenu suknju koju sam nosila kao devojcica

“Ha-ha!Pa znam naravno!”

“E vidis,ja sam si toj turil(stavio) pri (kod) moji jaganjci i svaki dan kad idem da i (ih) ‘ranim ja pogledam suknju i pomislim na moju Vesnu”

Nasmejah se… pomislivsi :”Volim i ja tebe”

“Dobro,deda.Nastavi da radis to isto sto i do sad.I ja se setim tebe cesto”

Sad nastupa baba..Jedva hoda ali nekako odlazi do sobe.Idem za njom pomalo pridrzavajuci je.Donosi mi kesu i daje.Uzimam i vidim da je to pasulj.

“Baba,nemoj mi nista davati.Pa znas da imam.Ne treba…”

“A, ne!Odnesi toj tam i da kuvas.I kad kuvas da pomislis na babu”

“U redu.Razumem…Kuvacu..”

                                                         ******

Stigla sam u NY.Posle par dana otvaram kabinet i pogled mi privlaci neka kesa.Moj sin dovikuje:

“Mama,hajde skuvaj pasulj!”

Pripremajuci ga kao da sam radila neki ritual.Bio je to najsladji pasulj koji sam ikad skuvala do sad!Valjda zato sto je glavni zacin–ljubav .

Sutradan sam zvala majku koja je slucajno polazila u selo i porucila da kaze babi da bolje jelo nisam imala odavno.

Baba zna -jos kako!- sta to znaci.