ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ на Светски дан поезије 2019.

У организацији удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одржан је у Крушевачком позоришту, на светски дан поезије, 21.03.2019. године традиционални поетско музички програм ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА. У току програма уручили смо Годишњу награду и Награду за књигу Године, које Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ традиционално уручује сваке године. Сви присутни песници говорили су своју поезију, а било … Настави са читањем “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ на Светски дан поезије 2019.”

Rating: 10.00/10. From 1 vote.
Please wait…

У организацији удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одржан је у Крушевачком позоришту, на светски дан поезије, 21.03.2019. године традиционални поетско музички програм ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА. У току програма уручили смо Годишњу награду и Награду за књигу Године, које Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ традиционално уручује сваке године. Сви присутни песници говорили су своју поезију, а било је и одличне музике у извођењу Кристине Дамњановић и Сање Максимовић. Програм су осмислили и водили Љубодраг Обрадовић и Данијела Булатовић, а програму је присуствовала и заменица градоначелнице града Крушевца Весна Лазаревић.

На самом почетку програма додељене су награде Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2018. годину. Награду за књигу 2018 године је добио Горан Минић, песник и новинар из Брусу за књигу: КАЗИВАЊА О КРИВОЈ РЕЦИ КОПАОНИЧКОЈ, а годишњу награду Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2018. годину је добила Светлана Ђурђевић, заменик председника Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и ПиАр Крушевачког позоришта. Одлуку о наградама донела је Годишња скупштина Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ на предлог Латинке Ђорђевић и Љубодрага Обрадовића. Награде је обезбедило Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ и сликари Слађана Бундало (поклонила слике Горану Минићу и Светлани Ђурђевић) и Живорад Милановић Маки (поклонио слику Светлани Ђурђевић).

У другом делу програма своју поезију говорили су песници: Хаџи Иван Милановић, Драгојло Јовић, Мића Живановић, Оливера Дињић, Драган Тодосијевић, Дејан Милошевић, Градимир Карајовић, Бора Видојковић, Миломир Терзић, Бранко Ћировић Ћиро, Стефан Кнежевић, Салађана Бундало, Даница Рајковић, Миленка Весић, Драгослав Мирковић, Мирко Стојадиновић, Живојин Манојловић, Данијела Јевремовић, Мира Смиљанић, Богдан Јевтић, Дејан Петровић Кенац, Ратко Тодосијевић, Радован Стефановић, Јована Марковић, Данијела Булатовић и Љубодраг Обрадовић. Поезију Бране Петровића говорио је Никола Стојановић, а Михајло Ћирковић је говорио своје афоризме.

Светски дан поезије прославља се 21. марта и установљен је од стране УНЕСКО-а 1999. године. Сврха овог дана ја промоција читања, писања, објављивања и поезије у школству широм света; али и ”давање нових подстицаја и признања националним, регионалним и интернационалним поетским покретима” (извод из УНЕСКО извештаја при дефинисању овог дана). Позната песникиња Радмила Лазић напомиње да када се нешто установи и прогласи као посебан дан значи да је та група или област угрожена, скрајнута или магринализована. “Код нас је одавно поезија склоњена са полица и из књижарских излога у подруме, за рачун паракњижевности, односно онога што доноси профит. То је не само дискриминација базичне књижевне врсте, него и врста културног геноцида” – каже Радмила Лазић.



Горан Минић је новинар у пензији који је своју каријеру градио пишући за Политику, РТС, РТК Победу и локални лист Стварност. Оснивач је и први директор и главни уредник Радио Бруса као и Телевизије Брус. У једном мандату био је уредник Радио Крушевца за чије боје је на ЏЏ фестивалу Удружених радио станица Србије, у Соко Бањи, освојио изузетну прву и другу награду за радио репортажу.За своје репортаже вишеструко је награђиван на домаћим и међународним фестивалима. Носилац је највише награде УНС – повеље „Лаза Костић“ са златним прстеном.До сада је објавио три збирке поезије: „Трагања по души“, „Очи пуне несанице“ и „Распродаја осмеха“, као и прозна дела „Брус сунце и снегови Копаоника“, „Бруска школа радости“, „Господин у копачкама“ „Лице лопте“ и ову књигу „Казивања…“. Завршио је и за штампу припремио: „Жуборење живота“, „Зашто да ћутим“, „Бисери Копаоника“, „Ми, први“ и „Фудбалске боје љубави“.Члан је Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Удружења новинара Србије УНС.”Свако село има своју историју. А историчари је, ако им је интересантна, изучавају и записују за поколења. Али ту историју живе неки други људи. Неки живе и преживе, а неки оду у приче преживелих. Горан Минић није историчар, али је у овој својој књизи КАЗИВАЊА О КРИВОЈ РЕЦИ КОПАОНИЧКОЈ објединио записе “академика, књижевника, песника, мештана Криве Реке и ученика овдашње школе”. Пренео је дословно њихову визуру “криворечке трагедије, део доживљеног и део испричаног млађим нараштајима”.И додао им оно своје, поетско и новинарско, што је годинама скупљао у души и срцу и бележио на папир. И тако оставио историчарима ову књигу као прилог за проверу својих теза и записа и евентуалне корекције. А историја Криве Реке обилује важним догађајима за њен опстанак, које је Горан пажљиво сакупљао и систематизовао у овој књизи.Много је тема и дилема за размишљање оставила ова књига. Једно је сигурно, важно је да је написана и да су од заборава сачувана сећања пре свега мештана који су тај октобар 1942. године преживели.”(Љубодраг Обрадовић: ГОРАНОВА КАЗИВАЊА ЗА НЕЗАБОРАВ).Иначе промоција Горанове књиге „КАЗИВАЊА О КРИВОЈ РЕЦИ КОПАОНИЧКОЈ“ одржана је у читаоници Народне библиотеке у Брусу, пред бројном публиком, у организацији Народне библиотеке Брус и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, дана 11. јануара 2019. године. Тада су у програму, поред аутора, учествовали и Љубиша Бата Ђидић, Мирослав Живановић, Вељко Стамболија, Далибор Ђокић и други. А промоцији је, поред бројних званица, присуствовао и Епископ крушевачки Господин др Давид Перовић.

Затим се присутнима обратио Горан Минић, аутор књиге КАЗИВАЊА О КРИВОЈ РЕЦИ КОПАОНИЧКОЈ, који је добио награду КЊИГА 2018 ГОДИНЕ у издавачкој продукцији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Горан је прочитао један, по њему најзанимљивији део из књиге и једну своју песму, а затим су му уручине награде. Горану су награду уручили: Мића Живановић, Слађана Бундало и Љубодраг Обрадовић.


Светлана Ђурђевић је добила Годишњу награду Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2018. годину. Светлана Ђурђевић, или како је ми зовемо, Наша Ђурђа је заменик председника Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Прошле године се истакла преданим радом у удружењу, као и објављивањем своје прве поетске књиге ЈА.

Светлана Ђурђевић је рођена у Крушевцу 5. августа 1965. године. Основну школу и Гимназију завршила је у Крушевцу, а дипломирала на Факултету политичких наука у Београду, на међународно-политичком смеру. Радила је као новинар дужи низ година, сада ради на пословима маркетинга у Крушевачком позоришту. Добитник је „Златне значке“, републичког признања које додељује Културно-просветна заједница Србије, за допринос културном животу и националном идентитету Србије.

Поезију пише још од средњошколских дана, поред песама пише путописе и приче и помало се бави уметничком фотографијом. Песме су јој до сада објављене у 5 заједничких збирки поезије, као и у часописима за књижевност и поезију. Заменик је председника Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Објавила је књигу поезије ЈА , а објављивала је своју поезију у бројном зборницима и књижевним часописима.

“Песник је свако ко животом испише бар једну песму, ма макар је дуго носио дубоко у срцу чекајући прави тренутак кад ће та песма на јави заблистати и променити свет.

Светлана је своје стихове исписала и оставила времену да својим протоком сазри жељу за искорак пред очи сродних душа, знајући да својом поезијом неће променити свет, али знајући да ће поезијом свој живот оплеменити и испеглати наборе које судбина поклања…

О Светланиној поезији ће се причати и писати, а оно најлепше исписала је она сама својом поезијом јасно шаљући поруке о себи и вредностима до којих јој је стало, а то су Правда и Истина… то су Љубав и Живот!”

Затим се публици обратила Светлана Ђурђевић, добитник годишње награде Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2018. годину и казала публици шта за њу значи ова награда и изговорила две своје песме. После тога уручене су јој бројне награде. Награде су јој уручили Весна Лазаревић, заменица градоначелнице Града Крушевца, Мића Живановић, Слађана Бундало, Љубодраг Обрадовић и Миленка Васић.

НАЈАВА ДОГАЂАЈА

У организацији удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одржаће се у Крушевачком позоришту, на светски дан поезије, 21.03.2019. године у 19:30 сати традиционални поетско музички програм ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА. Тада ћемо уручити Годишњу награду Светлани Ђурђевић за изузетно залагање у свом и раду Удружења песника Србије – Поезија СРБ и Награду за књигу године Горану Минићу за књигу КАЗИВАЊА О КРИВОЈ РЕЦИ КОПАОНИЧКОЈ, које Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ традиционално уручује. Сви присутни песници говориће своју поезију, а биће и одличне музике. Дођите!

ЕПИЛОГ

Ето, то сам Ја.
Ја сва, па Ја, и сва Ја,
па опет Ја.
Негде, као кроз маглу,
подсвешћу ми промичеш.
Нестваран си, непостојан.
Стално узмичеш
додиру и преламаш
се и имагинарној, нашој…
Ипак, хвала ти.
Хвала што си, макар и тако,
био са мном;
што си ми помогао да нађем
себе… у том нестварном и
непостојаном делу… тебе...


© Светлана Ђурђевић


КАЗИВАЊА О КРИВОЈ РЕЦИ КОПАОНИЧКОЈ – РЕЧ АУТОРА

У Кривој Реци, престоници Копаоника на 1300 метара изнад мора, кад нема облака небо личи на плаво стаклено звоно које покрива читав простор. Уме, над Кривом Реком, небо и да порумени потискујући плаветнило као да хоће да га сабије у утробу горостаса…

А онда, у подне, кад сунце застане насред неба, голубија боја је најлепша док ветрушак трепери у истом месту – невидљивим нитима окачен за небески свод. Понекад се учини да ожеднела земља зева ка облацима дозивајући кишу која на овом земаљском пространству најлепше милује црвено криворечко злато – малину. У једном тренутку, на Пешинцу, ветар се потпуно умири, тапка у месту. Тада се приреди празник за очи када се распукне поглед чак тамо до Урлана и Новчића са једне, Црног врела код Никетића, Топлика код Ђурића и Лазаревића, оне
воде што никад не мрзне, па све до Бегове воде и Црног врела кога несебично милује Бели ветар што пристиже са југа да узбурка Вијор, тај вртложни ветар, који уме да заталаса да се и сами кровови озбиљно затресу.

А тресла се Крива Река под налетом природних моћи када су је погодили земљотреси. Много теже и суровије дрхтала је у налету људи – животиња – који су сурово, да суровије не може бити, палили, рушили, убијали, клали… Немци, Бугари, Белогардејци потпомогнути свакојаком нељудском гамади, спалили су село до темеља. Тај октобар 1942. заувек ће оставити неизбрисив траг, печат звери које су је походиле, од чијих злодела се још увек, 76 година касније, тешко опоравља.

Данас, Крива Река потпомогнута чудесним нитима исконских сила живота лагано се одупире, бежи из крви помахнитале СС дивизије „Принц Еуген“, и ветрова зла, градећи нови живот, попут митске птице Феникс.

Израста лагано градећи нову будућност, а не заборављајући сву трагику престоног села Копаоника као једног од највећих стратишта из времена злогласног фашизма Другог светског рата.

Ова казивања немају за циљ да се до детаља, најпрецизније из угла саговорника, задржавају на историјским чињеницама, о томе пише и истражује Милован Матић, то је заувек забележила и Будимка Ковбаско. Ова казивања су речи академика, књижевника, песника, мештана Криве Реке и ученика овдашње школе. То је њихова визура криворечке трагедије, део доживљеног и део испричаног млађим нараштајима.

На размеђи мојих криворечких сазнања, и свега што сам током новинарске професије бележио, оног што сам читао из пера књижевних великана и историчара, оног што сам чуо од самих мештана, остављам траг да му суди време, јер…

… Данас се криворечки малишани играју несташлуцима истоимене реке бистрооке и лепе као невеста, у сенци својих обала. Запенушана за час усни свој ведри и лепи сан о новом пролећу. Разуздана у овом делу планине утапа се у дебеле шуме и ливаде окићене предивним цветовима. Вијуга међу стенама стражарећи вековима па се наједном изгуби у трави тражећи сама себе.

Овде су и снегови нешто што се ретко где среће, искричави, бескрајно бели и најлепши када лагано прерастају у Лоркина зеленила подсећајући једино на љубав, на нови живот који се рађа. Е, то је Крива Река коју ја данас видим и о којој сам слушао и писао.

И док лагано нада мном, једне ведре ноћи, тишина плете свој колоплет небо је озвездано хиљадама титравих светиљки, не дам да ми време побегне… Присећам се оног цара што је хтео да се увери у памет девојке постављајући само једно питање: „ Колико вреде ова брда?“ – „Вреде колико и три мајске кише“. Зар само толико? Алузија је јасна – девојка није брђанка, није горштак. Крива Река нема цену.

© Горан Минић

 

(Прочитано: 131 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.112 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif