Pretrpano mi je sećanje
Kao plesnive podrumske starinarnice
Gde se čuvaju (bez)vrednosti iz boljih dana
U dubinama sebe
Čuvam sitne pojedinosti te ljubavi
Krupno je već zbrisalo vreme
Koje je odbrojalo što je imalo za nas
I stoji zaustavljeno u sećanju
Kao pokvaren sat s kukavicom
I kuka za onim što se ne može vratiti
Sva sam i sama postala kuknjava
I opominju me moje izlizane pesme
-Ne pravi od nas (čak i od skorašnjih) starudije
Zaboravi ga i piši nešto novo
Inače ćeš pobuđati kao ponavljajuća pesnikinja
I evo prebiram po antikvarnici pamćenja
I odvajam što ću baciti u zaborav
Gle samo koliko je tu običnosti i trica
(koje nisu ni za običnu priču o dvoje
a kamo li za veliku pesmu o ljubavi)
Tih običnih i umornih dana bez izliva ljubavi
(samo ćutanja i reči
i samo oči oči oči)
I koliko je noći
U kojima smo ležali mirno i bez žudnje
I samo slušali disanje jedno drugom
I udisali se
Čemu pamtiti “te sitnice što život znače”
(ovo ja ironijom pokušavam da se odbranima od bolne istine)
Sa margina ljubavi i strasti
Odbacujem ih
Zaboraviću
Ili bar početi da lažem u pesmama
Da sam ti makar ritam disanja zaboravila…