PETAK TRINAESTI – Miladinović Sandra

PETAK TRINAESTI

Samilost tražim usred panike,
da nisam grešila zato što želim,
htela sam samo u ovom sutonu,
da opstanem u haljinama belim!
Htela sam reči da mi zvuče,
onako andjeoski milozvučno i jasno,
da mi duša miriše na tamjan,
a, nisam znala da je to opasno!
Da budem mudra kao zmija,
a, bezazlena poput goluba,
tajna je neba i svanuća,
stotina posrnuća i nezgoda!
I usred najvećeg veselja,
kamen se na putu ispreči,
srce zastane kao da umirem….
Ko će mi sada u pomoć priteći?!
Sama ostajem uvek u boli,
kada sam u krvi do kolena,
petak trinaesti kada mi dodje,
a, duša grca od silnih nevolja!
Tad vitez iz magle odnekuda
naidje,
sa oklopom na silnom vrancu!
Iz izmaglice topot kad začujem,
znam da je reč o starom znancu!
Ne znam mu ime, ni poreklo,
ni čas rodjenja, niti pitam!!!
Dovoljno je da me pogleda
i stisne ruku – tad sve pročitam!

© Miladinović Sandra