www.poezija.rs

У тамној просторији,
на дну црног замка,
куца јако срце,
незнаног јунака.

Јунак прави беше,
сваке тешке ноћи,
а Србија не зна,
ни да он постоји.

Упамти ме Србијо,
упамти ме мајко,
даћу живот свој,
за Косово равно.

Помози нам сада,
пресветли Боже,
нека се бар једном,
сви срби сложе.

С’вером у Бога,
за отаџбину и краља,
српство је привилегија,
а не само шала.

Беше снежна олуја,
једне ноћи хладне,
снег је вејао дуж долине целе,
а у тој долини кућица бела,
бела сва од снега,
а по изгледу рекло би се,
као да у њој нимало живота нема,
један лепи камин,
а у њему ватра,
грејао је кућицу топло са свих страна,
у удобном кревету близу камина,
лежала је девојка прелепога лица,
румених образа и очију плавих,
толико је лепа,као анђео да спава,
све ово беше савршена слика,
у овој хладној ноћи,
зимска чаролија која никад несме проћи.

OН

Да л’ је љубав илузија,
па те зато немам,
ил’ је живот стварно суров,
па ми шансу никад неда,
волети те хоћу,обећавам ти часно,
ал’ ти то не желиш,
јер мрзиш ме сад јако,
и никад знати нећеш,
ко те воли,ко те жели,
и ко би за тебе дао и живот свој цели,
без тебе сам нико,изгубљен и сам,
понекад и мртав,стално се борим,
увек се надам,
ал’ на крају горим.

ОНА

Он ми је увек био у срцу и души,
без њега поред мене,
живот ми се сада руши,
хеј судбино мораш сада стати,
један поклон желим му сад дати,
љубави моја,прелепи мој,
срце своје сада теби дајем,
дајем ти и пољубац који ће до вечности да траје,
никад тебе мрзела нисам,
али сам твоја одувек била,
као у некој срећној бајци,
ја сам твоја добра вила,
а ти мој принц на коњу белом,
белом као и ружа коју ти сад за срећу дајем,
јер вољени мој,теби сада ово кажем,
наша љубав никад не може да стане.