ZASTANI – Ljubodrag Obradović

Ljuba

ZASTANI

Zastani,
u velikim koracima,
krila izrasla opusti
i gledaj.
Usponi i stramputice,
pad, pa zvona.
Sreća po strani,
ključ u probušenom džepu.
Ne trči.

Zastani.
Ne stiže se uvek,
kud se pođe.
Ne radi se uvek,
što se želi.
Uvek slučajnost postoji
i zbrka misli,
brdo mogućnosti,
okean promašaja.

Zastani.
Ideale potisni,
uživanja zaboravi
i gledaj svet oko sebe.
Ja odavno stojim,
ja odavno gledam,
odavno čekam.
Crne slutnje me znoje,
ističe reka.

Ti letiš,
mladiće menjaš,
a mene voliš,
iako me se više
i ne sećaš.

Ipak,
ne trči.
Zastani,
u velikim koracima.
Idile preskoči,
uživanja potisni
i gledaj.

Mladiće plave
i njihove cure crne.
Gledaj kako se rastaju,
posle uzajamnog otkrivanja.
Gledaj zbrku razloga,
lažnih opravdanja,
talog grehova.
Tuđi promašaji su spas.
Zastani…

(C) Ljubodrag Obradović


Skrivene poruke – Vesna Mladenović

Posle par godina dosao je i taj dan da konacno vidim babu i dedu.Koliko sam se radovala toliko sam se i plasila.Ta cudna mesavina osecanja!Sudar secanja i realnosti.A realnost je da su oronuli i stari sto ja nikako ne zelim da prihvatim.Unutar kuce sve isto.Jos uvek me moja malena stolica ceka pokraj stola.Jos uvek volim … Настави са читањем “Skrivene poruke – Vesna Mladenović”

Vesna

Posle par godina dosao je i taj dan da konacno vidim babu i dedu.Koliko sam se radovala toliko sam se i plasila.Ta cudna mesavina osecanja!Sudar secanja i realnosti.A realnost je da su oronuli i stari sto ja nikako ne zelim da prihvatim.Unutar kuce sve isto.Jos uvek me moja malena stolica ceka pokraj stola.Jos uvek volim onaj stari zeleni kredenac iz koga sam krisom vadila hleb i kiselu ”banicu{vrsta hleba uz dodatak male kolicine sira,premazana zumancOm :) } i jela da me niko ne vidi,gurajuci pozamasne komade ispod bluze kako bih odnela svom ljubimcu-crnom psicu koji se nije odvajao od mene…misleci kako je neprimetno to sto radim..Ali baba je uvek mesila i pekla duplo kad bi imala unuku za gosta.

Gledam je..Potpuno seda kosa,naborano lice, prepolovljene kilaze..Pitam se da li je to ona?Da li sam ovo ja?Sta se desilo?Ko mi je odgrizao deo zivota?Zasto se osecam kao zombi? Zelim da je pitam da li su joj procitana pisma koja sam pisala nocu kada me je budila iz sna zbog snova u kojima je bila glavni lik…Zelim da znam da li je svesna da cesto mislim o njoj…da strepim,da mi nedostaje,da je moja najcistija ljubav..da se mrzim sto sam daleko i sto ne cinim nista.Zelim da joj kazem da mi je umalo srce prslo kada sam cula da samo mene ceka..a onda moze i da umre…Pozurila sam iz one Amerike- povukla me babina rec, mucna i bolna..Htela sam samo sto pre da stignem i olaksam i sebi i njoj taj nemir.

Gledam je..I cutim.Ne pitam nista od onog sto me zanima.Ne pricam nista o cemu bih htela.Gledam je.. i nasmejala bih se jer mi s tim njenim naocalama lici na avijaticara..A znam da ih je morala privezati-ako skliznu na pod ona se ne moze saviti da ih podigne.Onda… plakala bih zato sto mi se smeje.Trebalo bi neko da mi opali shamar.Ja sam u shoku!

Deda seta od sobe do sobe.Ustaje-seda.Najednom izlazi napolje.Mislim tuzno:”Pa zar bas sad mora da se radi?Zar mu je to bitnije od svega?”

Vraca se nasmejan nakon par minuta, noseci neki smotuljak u ruci.

“Ahaaaaaaa! Jel znas cije je ovo?!”-uzviknu, protrishuci moju sarenu suknju koju sam nosila kao devojcica

“Ha-ha!Pa znam naravno!”

“E vidis,ja sam si toj turil(stavio) pri (kod) moji jaganjci i svaki dan kad idem da i (ih) ‘ranim ja pogledam suknju i pomislim na moju Vesnu”

Nasmejah se… pomislivsi :”Volim i ja tebe”

“Dobro,deda.Nastavi da radis to isto sto i do sad.I ja se setim tebe cesto”

Sad nastupa baba..Jedva hoda ali nekako odlazi do sobe.Idem za njom pomalo pridrzavajuci je.Donosi mi kesu i daje.Uzimam i vidim da je to pasulj.

“Baba,nemoj mi nista davati.Pa znas da imam.Ne treba…”

“A, ne!Odnesi toj tam i da kuvas.I kad kuvas da pomislis na babu”

“U redu.Razumem…Kuvacu..”

                                                         ******

Stigla sam u NY.Posle par dana otvaram kabinet i pogled mi privlaci neka kesa.Moj sin dovikuje:

“Mama,hajde skuvaj pasulj!”

Pripremajuci ga kao da sam radila neki ritual.Bio je to najsladji pasulj koji sam ikad skuvala do sad!Valjda zato sto je glavni zacin–ljubav .

Sutradan sam zvala majku koja je slucajno polazila u selo i porucila da kaze babi da bolje jelo nisam imala odavno.

Baba zna -jos kako!- sta to znaci.

IZLAZ – Vesna Mladenović

IZLAZ Mogla bih veslati galije carske u žiži razjarenih talasa da se na njoj ko repovi iz legla škorpija ubitačno u jednom mahu obruše ujedajući jedra otrov silni sruče i štipaljkama trgajući komade glad utrobe palubom sahrane. Ne ujedana a od straha plava u želji da te vidim razbacaćcu ledenim prstima talase snagom morske nemani … Настави са читањем “IZLAZ – Vesna Mladenović”

Vesna

IZLAZ

Mogla bih veslati galije carske
u žiži razjarenih talasa
da se na njoj
ko repovi iz legla škorpija
ubitačno u jednom mahu obruše
ujedajući jedra
otrov silni sruče
i štipaljkama trgajući komade
glad utrobe palubom sahrane.

Ne ujedana a od straha plava
u želji da te vidim
razbacaćcu ledenim prstima talase
snagom morske nemani pale
(pale jer preživeću)
tebi bez kompasa doploviću
i pred nogama položiti
požrtvovanost siromašnog brodolomca.

Nemoj me korbačem
vazalski tući
još dokaza naklonosti
nezasit ištući
jer gde god pljusnuo
isto mesto pogadja
i stara se zmija
oko masnice vije-
jača stiskom
kao da se preporadja.

Mogla bih čuda
svakojakih prinositi
ali biram izlaz.
Dodvoriću se nekom
čiji scenarijo
zahteva moje pravo ime
U prethodnom
bila sam – Žrtva.

(C) Vesna Mladenović

IZGUBLJENI – Sanja Petrović

IZGUBLJENI Zašto vam je teško da prihvatite nečiju sreću i zadovoljstvo? Da li ste toliko nezadovoljni svojim životom? Zađite malo u sebe. Svoje JA istražite. Na list papira stavite šta vas veseli, a šta rastužuje. Iskreni budite i recite kada ste se poslednji put od srca nasmejali? Lepu reč nekom uputili ili pak nekog ohrabrili? … Настави са читањем “IZGUBLJENI – Sanja Petrović”

Sanja

IZGUBLJENI

Zašto vam je teško da prihvatite

nečiju sreću i zadovoljstvo?

Da li ste toliko nezadovoljni

svojim životom?

Zađite malo u sebe.

Svoje JA istražite.

Na list papira stavite

šta vas veseli, a šta rastužuje.

Iskreni budite i recite

kada ste se poslednji put

od srca nasmejali?

Lepu reč nekom uputili

ili pak nekog ohrabrili?

Gde ste se vi, ljudi, izgubili?


PESMA O ČEDI – Zoran Hristov

PESMA O ČEDI Slušajte me pažljivo, nešto strava sledi pričaću vam priču, o učitelj Čedi. Naš učitelj Čeda, dobričina stara, gde god da se nadje, njega neko vara. Jestel’ čuli ljudi, šta se ovde priča, nas seljake sponzoriše jedan stari čiča. Nekome je čiča, a nekome deda, prezime ne prizna, ime mu je Čeda. On … Настави са читањем “PESMA O ČEDI – Zoran Hristov”

ZoranHristov

PESMA O ČEDI

Slušajte me pažljivo, nešto strava sledi
pričaću vam priču, o učitelj Čedi.
Naš učitelj Čeda, dobričina stara,
gde god da se nadje, njega neko vara.

Jestel’ čuli ljudi, šta se ovde priča,
nas seljake sponzoriše jedan stari čiča.
Nekome je čiča, a nekome deda,
prezime ne prizna, ime mu je Čeda.

On je dobar čovek, ali se nervira
zašto baš on mora, da nas kreditira.
Ni mi nismo stranci, sve poznata lica,
Stanko, Goran, Neša i majstor Novica:

Uvek bi nam dav’o, šta god da nam treba
ali mu je krivo, Bansek ga zajeba
Tada su u selu desila se čuda
sa Bansekom oni došlil su do suda.

A svedoka našo, kleo se u oči,
Istinu ne zbori već lažno svedoči:
Svedok kaže Banskek Čedi sekao je drva
al Čeda ne pamti, od staros’ se gubi
što je bilo dovoljno da taj spor izgubi.

Prodje vreme, al’ nikako kompromis da nadju
za novog svedoka izabraše Sladju.
Žena jadna ne zna o čemu se priča
pa od muke počela stvari da veliča
a Čeda sav srećan, što ga svedok štiti
trlja ruke radosno, na dobro će biti:

Kaže posle sudjenja, svedok nema manu,
‘ajmo društvo zajedno, sad svi u kafanu.
Jeli su i pili, tura turu stiže
a sad situaciju, da pojasnim bliže

Sve je bilo lepo, tog dana i sutra
kad poštar zakuca na vrata izjutra
Gospodine Učo, daj rakiju i ne maleriši
Imaš sudsko pismo, izvoli potpiši:

Da sad vidiš čuda,
sa rasprave sudske to je bila procena,
Bansek oslobodjen, Uči slaba ocena.
I pored svedoka, učitelj je pao,
sud je svoje rek’o, Bansek pare dao.

Prodje malo vremena, smiriše se strasti
majstor Noce pomisli, na foru će uča pasti
smišljao je danima i spremio varku
da učitelj Čedi uzme ‘iljadarku:

Kaže majstor Novica, plaćam turu pića,
al’ u džepu ostala mi sića
Uča Čeda, ne znavši za varku
dade mu u zajam, jednu hiljadarku.

Majstor kaže, vraćam čim penzija stigne
ne znajući da će tenziju da digne.
Nesporazum mali, napravi im svadju
pa nikako oni rešenje da nadju.

Uča muku muči, traži svoje pare
Novica u minus, nema za cigare
Kod Neška i Lilu, prave veresiju
u svadju su, al zajedno piju.
Puna sveska ispisanog duga,
Pelinkovac leti, i dalje se cuga……

(C) Zoran Hristov

Još jedna šaljiva pesmica koja je povezana sa istinitim dogadjajima u selu gde sam odrastao.
Zbrdazdolisano…sa gramatičkim propustima, svesno napravljenim zbog rime, ali dovoljno razumljiva.
Ko voli ovakvo štivo, neka pročita.

GOST – Sanja Petrović

Znaš, čest si gost mojih misli. I gostiš se baš. Ja volim domaćin biti ali bila bi mi čast kada bi nam se uloge zamenule, makar na jedan čas. Ne, nisam skromna. Volela bih da čas traje večno. Da postane normalna stvar da sam tu jer baš tu mi je mesto.

Sanjalica

Znaš, čest si gost mojih misli.

I gostiš se baš.

Ja volim domaćin biti

ali bila bi mi čast

kada bi nam se uloge zamenule,

makar na jedan čas.

Ne, nisam skromna.

Volela bih da čas traje večno.

Da postane normalna stvar

da sam tu

jer baš tu mi je mesto.

Srce za Srce – Svetlana Poljak

SRCE ZA SRCE Zar da se vratiš na nasip moga neverstva i primiš dlanove koji djavole lome; Krst si i sreća onog eona koji polako tone u kap ciganske krvi, koja proždire žednim grlom pokojnog mora koje se kupalo pod jednim Suncem, pod jecmom i violinom; U plast bolnih zora da za pokoru sečem se … Настави са читањем “Srce za Srce – Svetlana Poljak”

Ceca

SRCE ZA SRCE

Zar da se vratiš
na nasip moga
neverstva
i primiš dlanove
koji djavole lome;

Krst si i sreća
onog eona
koji polako tone
u kap ciganske krvi,
koja proždire žednim
grlom
pokojnog mora
koje se kupalo pod jednim
Suncem,
pod jecmom i violinom;
U plast bolnih zora
da za pokoru
sečem se daljinom.

Daljinom vremena
i grlatih sena
što ih pod Mesečevim
bregom krijem;
Sto dolaziš. Što umirem;
Što ću srce za srce da ubijem.

(C) Svetlana Poljak

MOJA PODGORICA – Neven Milaković

MOJA PODGORICA Barski buvljak je ključao od paklene julske pripeke i još paklenije gužve koju su pravili mahom dokoni posjetioci, tumarajući besciljno lavirintom sklepanim od lima, drveta, pleksiglasa i ko zna kojih još materijala, čiji je jedini zajednički imenitelj bila jeftina cijena i nesnosni uslovi za rad koji proisticu iz iste. Sa nisko postavljene metalne … Настави са читањем “MOJA PODGORICA – Neven Milaković”

Neven

MOJA PODGORICA

Barski buvljak je ključao od paklene julske pripeke i još paklenije gužve koju su pravili mahom dokoni posjetioci, tumarajući besciljno lavirintom sklepanim od lima, drveta, pleksiglasa i ko zna kojih još materijala, čiji je jedini zajednički imenitelj bila jeftina cijena i nesnosni uslovi za rad koji proisticu iz iste. Sa nisko postavljene metalne konstrukcije koja je povezivala standove, visile su najlonske kese(pijacnim zargonom infuzije), dopola ispunjene ustajalom vodom i svjedocile o dovitljivosti i trudu prodavaca da zaštite svoju robu od nezeljenih padavina.

Gledajući te sablasne ukrase iz kojih se širio zadah truleži i čamotinje razmišljao sam o nedokucivim stazama koje su dovele sve te ljude na ovo turobno mjesto.
Steta sto Bog nije dopustio nasem jedinom nobelovcu da upozna cari ove naše avlije, On bi mnogo vjestije opisao cudnu mjesavinu naravi, karaktera, kultura ispreplijetanih Vjecitim usudom bakanskog kazana.

Bilo je tu izbjeglica iz Krajine, Bosne, sa Kosmeta, dosljaka iz Rozaja, Pljevalja i drugih gradova sjeverne Crne Gore koji su u ovaj ocaj uletjeli bjezeci od jos veceg ocaja i beznadja, bilo je, doduse u znatno manjem broju i mjestana vjecito hronicno nezadovoljnih sto nisu uspjeli bolje da se udome u svom rodnim gradu. Bilo je inžinjera, bivsih profesora, biznismena kojima je ratni pozar preko noci sagorio pozamasne imetke,bilo je nepismenih i polupismenih i zaista je zastrasujuce kako zivot u trenu potre sve razlike, kako se vaspitanje, obrazovanje, maniri sticani generacijama ocas utope u sivilo i prostakluk. Naravno,ovaj process je jezikom ucenih ireverzibilan i tu lezi sva nasa kob.

Potencijalni kupci su nadmeno,sa visine koja im nikako nije pristajala preturali po robi gledajuci snuzdene trgovce nekako gadljivo,kao nekoga nedostojnog njihovog prisustva.Valjda su i sami utekli iz svojih prokletih avlija pa se nisu mogli oduprijeti potrebi da maker ovdje i maker na tren postanu neko i nesto.Sa svih strana je trestala muzika iz jeftinih kasetofona i tranzistora pa sam vjecito bio u nedoumici da li je zavijanje koje je bacalo u depresiju posledica vokalnih dostignuca cuvenih zvijezda folk muzike ili zadnji trzaji dotrajalih uredjaja.

Zamor je pristizanjem novih grupa radoznalih, ali i najcesce nezainteresovanih turista bivao sve jaci. Kako je dan odmicao buvljak je sve vise podsjecao na uzareno grotlo koje ce svakog trenutka eksplodirati. Sa lica crvenih od vrucine, umora i prije sveka ljutnje, slivao se znoj, a pogledi sup o pravilu lutali ka susjednim standovima. E ti su mi pogledi teze padali od svih nepogoda koje su dolazile u paketu sa radom na pijaci.Ako se neko ikada pitao gdje je izvor svih nasih nesreca ,,vjecitih poniranja, bijede, nesloge, promasenih mladosti i nedocekanih starosti, treba da vidi oci prodavca u trenutku kada njegov sapatnik sa susjedne tezge proda parce robe. Jednom sam u trenucima lucidnosti iznudjene zastrasujucim ljudskim ocima rekao: ”Kad bi pogled mogao da ubija,ovdje bi kopali rovove”.

Čudna je ta ljudska potreba da stvari okrenu naglavacke, da za sve nepravde i tegobe koje proisticu iz njih okrive one koji su im najmanje krivi, sa kojima bi se ustvari trebali solidarisati imajuci u vidu okolnosti koje ih povezuju.

Misli me naprasno i grubo kako to obicno biva,vratise u daleku proslost i pred ocima mi se stvori lik profesora Slavka Vuckevica, covjeka kojem sam se iskreno divio zbog njegove fizicke, intelektualne, eticke…jednom rijecju ljudske ljepote. “Vidite djeco”, govorio je,” u bokserskom ustanku su ljudi unistavali masine smatrajuci da su one krive sto su ostajali bez posla. Zapamtite djeco, bolje je i da se pomirite sa nepravdom nego da svoje nezadovoljstvo pogresno usmjerite.” ”Kako sam mogao i naslutiti onako nezreo, razmažen i lakomislen”,,pomislih,”da cu ovog mudrog covjeka razumjeti nakon toliko godina i to baš na ovom bizarnom mjestu?”

Iz razmišljanja me prenu glas… čist, razgovjetan, odlučan…toliko drugačiji od zamarajućeg zamora da je dopirao do mene, poput čistog planinskog vjetra koji je razgonio teški, ustajali vazduh.

U trenu mi pred ocima zaigra moje rodno Pobrazje. Samo pravi Podgoricani umiju da razlikuju te sitne, obicnom uhu nedokucive detalje i na osnovu njih ustanove iz kojeg je dijela grada njihov sagovornik. Starovarosani, Zabjelcani, Brijecani, Dracani, Momisani…svi oni imaju nesto svoje, nesto po cemu se prepoznaju, sto ih cini drugacijim od ostalih, ali istovremeno i povezuje,narocito kada se nadju van Podgorice.

Pogledah radoznalo u pravcu okrepljujuceg glasa. Lik je jos vise odudarao od bezlicne mase. Onako nasmijan, vedar, lijep tijelom i duhom kao da je zalutao iz nekog drugog filma, zanrovski suprotstavljenog od ovoga koji mi zivot svakodnevno projektuje, covjek kojem bi samo pazljiviji posmatrac priznao cetrdesetak napunjenih godina, topio je svojim djecackim osmjehom led vrelog ljeta.

“Je li moguce”,pomislih.”Je li moguce da sam sacuvao taj osmjeh sve ove godine? Pa prosao je citav zivot! Nisam ga video od svoje osme godine.”

“Oprostite”, prozborih kada mi je bio sasvim blizu,” odakle ste?” ”Iz Pariza”, rece zbunjeno,” sto pitas?” ”Nisam te pitao gdje zivis nego odakle si!”, nasmijah se, sada vec siguran da se nisam prevario. “Iz Podgorice…sa Zabjela”, progovori nesigurno zagledajuci me radoznalo i sa cudjenjem.

Bio sam zadovoljan sto sam eto posle toliko godina uspio da ga zbunim. “Sa Zabjela”, rekoh,” ili sa Pobrezja?” “Nevene….to si ti Nevene!”, zamuca, a onda me scepa u zagrljaj kao da je nasao nekog koga je davno prezalio.

“Sto ti radis ovdje?”, upita kada se malo pribrao. “Kako sto radim?! Ovo mi je radno mjesto, prodajem robu.” “I neka mi neko posle kaze da ima pravde na ovom svijetu! Pa uvijek si bio najbolji djak, a ja sam bio vise oko skole nego u njoj, I sad ja kao uspjesan covjek, a ti ovdje.

Ma j…. ti ja tu pravdu”, procijedi sebi u zube. “ Sto ces Mujo, ja sam izgleda ponavljao iz nekih drugih predmeta”, iznenadih sebe odgovorom. “Nijesam ja Mujo”, nasmija se seretski,”ja sam Milo!” Tipicno Podgoricki nacin da se prekine “teska prica”,uostalom kroz salu je lakse svariti ozbiljne teme.Podgoricani ne podnose ljude koji se ne umiju saliti na tudj, a Bogami i na svoj racun. Tesko onome ko nije umio maker da sakrije ljutnju, tek bi mu se onda nakacili. Tako su mnogi zaradili nadimke kojih se nisu mogli otarasiti dok su zivi.

A sad da pojasnim ovu zavrzlamu oko Muja i Mila. Direktor njegovog oca je bio Milo Boricic, ugledan covjek, narodni heroj… u njegovu cast je moj drug dobio ime. “Posao ja u skolu”, poce Mujo kao da mi cita misli, i cujem uciteljica proziva nekog Mila. Svi se smiju i gledaju u mene.” ”Sto vam je!?”, viknem ja,” a oni popadase od smijeha. Tek tada sam ti ja saznao da nijesam Mujo nego Milo.” “E za mene si bio i ostaces Mujo”, rekoh smijuci se.

A njegovo “skolovanje” je posebna prica. “Prozove mene uciteljica da citam”, nastavi ne cekajuci da ga ja podsjecam. “Ja se preznojavam,zamuckujem…”
“Brze citaj Milo!”, viknu ona,a ja… “Brrrrzzzze ciiiiitaj Miiiilooo. Odelenje u smijeh, a ja preko vrata.”

“Zamisli druze, zena mi je Francuskinja, predaje na Sorboni.” “Pa logicno, uvijek si dobro prolazio sa uciteljicama.” “E vala sam im i vratio za sve!”

Ljudi su nas tupo gledali dok smo se kikotali poput djece.

(C) Neven Milaković

PS: Poštovani prijatelji, nastavak ove priče je u Vašim rukama. Naime, nakon čitanja Vaših komentara, odlucicu definitivno da li da pokušam da napišem knjigu ili ne. Unaprijed zahvaljujem na kritikama i to u istoj mjeri i pozitivnim i negativnim.