www.poezija.rs

Anđeli su sišli sa neba sa bakljama božanske ljubavi,
da osvetle put jednoj novorođenoj devojčici
da joj utisnu zvezdicu na čelu, podare joj mir u srcu i čežnju u duši
da joj prokažu velika dela, velike žrtve i nečovečanske patnje…

Krhka tela, a jaka duha stasala je pravo, učena časno
sa svojom lepotom i glasom, udala se pravo
postavila temelj svojoj veri, postajala uzor mnogim ženama
odlučna i bez posustajanja na putu svom teškom…

Mesto za molitvu stvorila je, glasom svojim ujedinjuje narod,
učenjaštvom svojim usmerila decu svoju i nezamisliv uspeh stvorila:
za nauk – mnogim učenjacima, za raspadnute porodice – dobar vodič
sa krstom u ruci – glasnik vernicima, sa blagošću svojom – pastir izgubljenima.

Milostivo vodi, blaženo govori, nadljudski pati i razumno čini,
i dok najavljuje dolazak novih vremena – oblikuje stub vere i jedinstvo nacije,
pobožnim življenjem i bojažljivim molitvama čistila se od greha ljudskih,
odricanjem sebe i žrtvama za porodicu našla svoje mesto u Raju –
jer sebe nikad nije gubila!

Večito između
(Ištvanu Farkašu, u čast njegovom životnom cilju)

Između sna i jezive jave stoje tužni, izgubljeni ljudi
vođeni nadama, proganjani neprekidno – nemirom u srcu:
hiljade sreća svojih i hiljade misli tuđih ugazili bosim stopalima
drhturavo kao lišće na proređenim granama rasplakanog drveta
svetinje na koju su zaboravili, jer svetlost ih ganja daleko, daleko….
ah, da su samo otkinuli grančicu, da je zasade, na jedno tajno mesto
gde bi stali da se odmore malo….

Između, na liniji, gde se spaja vedro nebo i staza okupana Suncem
vođeni strahovima od prokletstva stihije i nostalgije – nemirom u srcu:
lebde u svom lutanju godinama i decenijama
zbog hodanja svog, raštrkali se po čitavom svetu šarolikom
negde gubeći svoju jedinstvenost u trenutku –
koji se ne može odrediti, ni perom napisati, jer se dešavalo stalno, stalno….
ah, da su samo imali vremena da zapišu istoriju jedinstva svog u jednu tajnu knjigu
gde bi sva sećanja ostala sigurno…

Između znanja i neznanja gde se spaja novo i staro gde sve počinje i završava
vođeni željom za stalnim dokazivanjem – nemirom u srcu:
stadijum želje u hiljadu ostvarenja ličnih odbacuju kao nebitno
jer, kad se ne pokreće iskra života koja traži novi cilj, novu nadu
početak bledi, kraj je nepoznat svaka granica se ruši, razarajući surovo, surovo….
ah, da su samo odredili taj trenutak raspada jedinstva, sve bi onda bilo jasno
gde bi se mogla otkriti najniža tačka krhkog sloja društva…

Između zvukova i tišine gde se spajaju životne staze i prekretnice,
vođeni instiktima za opstankom od danas do sutra – nemirom u srcu:
nesigurni da li da zamažu slojevima laži svoju istinsku suštinu
maštarijama svojim okititili se nakitom sreće,
jer su na dalekim putevima pogubili masku Tuge hladno, hladno…
ah, da su samo malo bili pažljiviji i malo više razmišljali o patnjama budućih pokolenja,
jer oni su ponos i čast svojih predaka zaboravili i odbacili strahom!

Na zavijutku puta, sretoh sudbinu
neuvijenu lažima i pravilima nesputanu.

Na životnoj prekretnici sretoh istinu
golišavu i drhtavu i po mojoj ruci pruženu.

Na raskrsnici bespuća sretoh ljubav – eksplozivnu
umotana uzbuđenjem i emocijama – bezuslovnu.

Na stazama varalica sretoh ponudu umilnu
da u datom trenutku načinim odluku životnu!