Božanstvena tajna – Marko Baroš

Božanstvena tajna Beše to onda ne tako davno Nit daleko nit suviše blizu Baš u vreme koje treba U vreme listanja, vreme radjanja Desilo se ono što se desiti mora Nešto sjasno, nešto zvezdano Nit odviše čudno Nit odviše normalno A bila je noć hladna Sa Mesecom i Danicom zvedom Što šaputaše neke tajne Tajne … Настави са читањем “Božanstvena tajna – Marko Baroš”

MarkoB

Božanstvena tajna

Beše to onda ne tako davno
Nit daleko nit suviše blizu
Baš u vreme koje treba
U vreme listanja, vreme radjanja
Desilo se ono što se desiti mora
Nešto sjasno, nešto zvezdano
Nit odviše čudno
Nit odviše normalno
A bila je noć hladna
Sa Mesecom i Danicom zvedom
Što šaputaše neke tajne
Tajne koje niko sem njih
Ne sme znati
Nit pitati, nit slušati
Oblaci sivi što se nadviše
Htedoše čuti njihovu priču
Al im vetar sa severa
Svojim šušatnjem ne dade
Čudna, čudna beše ta noć
Cvetovi pupoljke svoje
Ka Mescu okrenuše
Kao da i oni žele čuti
Onu tajnu večitu
Onu tajnu beskrajnu
Ne čuše ni cvetovi ništa
Ni slovceta tog razgovora
Njih ometoše zvuci sveti
Muzika manastirskih zvona
A hteli su znati sve
Ima li kraja nebesima
Kako da nikad ne uvenu
Kako da nikad ne dodje zima
I svaka životinja osluškivaše
Svaka od njih htede znati
One što se mesom hrane
Kad je najbolje u lov ići
A one što zelenu travu brste
Kad je najbolje uteći
Ni one nisu čule ništa
Od truba anđela
Što sviraše nebeske sonate
Dok Mesec i zvezda Danica
Pričaše u te kasne sate
A vreme prolaziše sporo
Zora još ne poče da rudi
Neće Sunce da prekida
Prijatelje svoje
Niti želi, nit sme da se usudi
Bi mu lepa ta priča
Jer on ih je jedini mogao čuti
Dok u tišini čekaše trenutak
Da proglasi novu zoru
On upijaše svaku reč
Sjajnu i andjeosku
Koju niti jedan stvor sa ove planete
Nije mogao da nasluti
Slušao je te tihe glasove
Što prijatelj i prijateljica
Neba noćnog, zvedanog
Kroz pojanje božansko
Jedno drugom šaputaše
Slušao je jednu bajku
Nit suviše staru, nit suviše novu
O dva bića sjajna, razigrana
Što se jednog jutra zavoleše
Pod kapom plavom
Dve mladosti što ljubav davaše
Jedno drugom i srcem i glavom
I oni su tada govorili tiho
Da ih ne čuju ni ruže nit zečevi
I oni su tada tajne
Jedno drugom otkrivali
Ona je njemu govorila tiho
Hvalila je njegov dah
Govorila da ga najviše voli
Da nikakvim zlatom damaskim
Nit svetim gralom Jerusalima
Ne mogu njenu ljubav kupiti
Jer ona sem njega
Ne želi biti ni sa kim
On se pribijao do usana njenih
Milujući rukom njenu kosu
Zlatnu kao zlata starih Maja
Tada je samo jednim imenom nazivaše
Ti si moj Heruvim
Govorio je tiho, sve tiše
Samo da ga ona čuti može
Znaj naša ljubav nema kraja
Kraj tebe moj andjele
Večnost svoju vidim
A dugo su oni ostali tako
Svoje duše davajući jedno drugom
Ni slutili nisu da ih nebo sluša
Da Mesec upija svaki njihov uzdah
Njihove poglede sjajne
Da Danica ih gleda sa osmehom
Ni slutiti nisu mogli
Ta dva zaljubljena bića
Ko to njihovu tajnu osluškuje
Ko će posle o njima da priča
A baš tu tajnu njihovu
Te čudne noći Mesec i Danica zvezda
Jedno drugo šaputaše
Pojeći najlepšu bajku
O dvoje mladih
Koji se te bajkovite noći
Pogledom jednim zavoleše

(C) Marko Baroš

Ти и неко сам

Ти и неко сам Са рукама од загрљаја Рече -Ти Са кораком приближавања Рече – Ти Препун ишчекивања Рече – Ти С очима од љубави Рече – Ти У ком се смијешташ Без остатка Савршено ословљен ©Мирослава Одаловић

Ти и неко сам
Са рукама од загрљаја
Рече -Ти
Са кораком приближавања
Рече – Ти
Препун ишчекивања
Рече – Ти
С очима од љубави
Рече – Ти
У ком се смијешташ
Без остатка
Савршено ословљен

©Мирослава Одаловић

Budi od svijeta

Budi od svijeta Grumen od sna Pticom od leta Okom bez dna Pogled u nedogled Satkanog neba Nogom u nedostup Korak od hljeba Načinjen trag Buđenja dodir blag Budi od svijeta Tkanicom halje Od nebopleta I zemljom dalje Krilati cvijet Što šušti listom Jesenji pad I dušom čistom Plavog neba glad Budi od svijeta Što … Настави са читањем “Budi od svijeta”

Budi od svijeta
Grumen od sna
Pticom od leta
Okom bez dna
Pogled u nedogled
Satkanog neba
Nogom u nedostup
Korak od hljeba
Načinjen trag
Buđenja dodir blag

Budi od svijeta
Tkanicom halje
Od nebopleta
I zemljom dalje
Krilati cvijet
Što šušti listom
Jesenji pad
I dušom čistom
Plavog neba glad

Budi od svijeta
Što jede svijetom
Smrt soptvenog tijela
Budi od leta
Što budi letom
Zemljom zamrla vrela
Budi od spleta
Tkanog nebokretom
Duša što cijelo je srela

©Miroslava Odalović

Upoznati sebe — Marina Adamović

Nikada neću biti …… Ono…….. Što sam Optuživala sam  tebe za to Ali Priznajem – Olujom raznosim utrobu Svojih htenja i sočnih arterija Mazohizam me je navodio Da bežim od slatkih izazova A svi su mi bili  na dlanu Kô jednom poklonjeni Rasula sam ih bez žaljenja kô moćnica što vlada ………….rezonom postojanja U stvari………… … Настави са читањем “Upoznati sebe — Marina Adamović”

Nikada neću biti ……

Ono……..

Što sam

Optuživala sam  tebe za to

Ali

Priznajem –

Olujom raznosim utrobu

Svojih htenja i sočnih arterija

Mazohizam me je navodio

Da bežim od slatkih izazova

A svi su mi bili  na dlanu

Kô jednom poklonjeni

Rasula sam ih bez žaljenja

kô moćnica što vlada

………….rezonom postojanja

U stvari…………

Plašila sam se

Lakog ostvarenja svega

i zarivala nož u

Scoja srca

……………..Sa puno zadovoljstva

.

Raskomadana iluzija navlači još jednu masku

IGRA LEPTIRA NA STONOJ LAMPI

GRA LEPTIRA NA STONOJ LAMPI U damarima ključa krv Kao crveno sunce Sunce koje seje godišnja doba Na šaku dve, pod bosa stopala Razvejava dane i noci kroz čelično sito Godine češlja ribljim kostima Zasela u grlu vrača pogadjača zagledanog u kristalnu kuglu Vreme cedi kroz dvojačku kosu Pletenicu spliće za svako novorodjeno dete Otimajući … Настави са читањем “IGRA LEPTIRA NA STONOJ LAMPI”

GRA LEPTIRA NA STONOJ LAMPI

U damarima ključa krv
Kao crveno sunce
Sunce koje seje godišnja doba
Na šaku dve, pod bosa stopala
Razvejava dane i noci kroz čelično sito
Godine češlja ribljim kostima
Zasela u grlu vrača pogadjača zagledanog u kristalnu kuglu
Vreme cedi kroz dvojačku kosu
Pletenicu spliće za svako novorodjeno dete

Otimajući se od tišine
Škrgutom zuba
Raširenim rukama
Nožom kroz mrklinu i senke
Po zidu i kamenu
Abažuru i zavesama
Urokljivim okom gledano
Da se vidi gde vodi put
Bez traga i glasa.

Milan Milutinovć

Ne morate da mi verujete

Kažete mi :“ Lažeš“ Ne, ja to ne mogu Ja nisam čovek Samo on to ume Kad nisi Onda to ne možeš Zato vam kažem :“ Ne lažem“ Ni istinu ne govorim Za vas sam tišina Vi mislite to je ništa Ja nju jasno čujem Vi ste samo grupa Od priče svoje nečujete Od pohlepe … Настави са читањем “Ne morate da mi verujete”

Kažete mi :“ Lažeš“

Ne, ja to ne mogu

Ja nisam čovek

Samo on to ume

Kad nisi

Onda to ne možeš

Zato vam kažem :“ Ne lažem“

Ni istinu ne govorim

Za vas sam tišina

Vi mislite to je ništa

Ja nju jasno čujem

Vi ste samo grupa

Od priče svoje nečujete

Od pohlepe svoje

Ne osećate

Vaša duša ne luta

Moja je van tela

Od vazduha do vode

Tamo gde je vatra

Tamo gde je led

Od mraka do svetla

Ona je svuda

Vaša je u ljušturi

U tamnici

Odakle krici dopiru

Tamo nema lepote

Nema tišine

O istini sanjate

Samo laž živi

Ne verujete mi

Ne morate, nisam čovek

Još uvek tvrdite :“ Lažeš“

Kažem vam :“ ne lažem“

Samo vas zalim

Tišinu ne čujete

Da ćutite samo jedan dah

Čuli bi ste poruku:

„ Najlepše je verovati“

Plava planeta

Sever je drhtao u hladnoći Jaka zima je okovala grane Medvedi mrki sanjali su nadublji san Praćeni severnom zvedom Pod belim nebom polarne noći Čekali su da sunčano proleće svane Jug se topio pod žegom Jaka suša uzimala je svoje žrtve Mršavi slon tromo je koračao Izmedju kostiju belih U potrazi za svojom rekom On … Настави са читањем “Plava planeta”

Sever je drhtao u hladnoći
Jaka zima je okovala grane
Medvedi mrki sanjali su nadublji san
Praćeni severnom zvedom
Pod belim nebom polarne noći
Čekali su da sunčano proleće svane

Jug se topio pod žegom
Jaka suša uzimala je svoje žrtve
Mršavi slon tromo je koračao
Izmedju kostiju belih
U potrazi za svojom rekom
On brojao je mrtve

Istok je ceo upao u vrtlog monsunske kiše
Jedan mali miš plivao je rekom
Voda ga je nosila sve dalje i dalje
Išao je pravcem odakale je dolazio jauk
Čudnog bića koje teško diše
Mali miš je delio sudbinu sa čovekom

Zapad je leteo nošen uraganom
Nosio je on sve, ni ptice nisu držale pravac
Beli pas gledao je ka prozoru kuće i tuzno cvileo
Očekivao je uplašene ljude svoje da izadju iz nje
Osećao je smrt, on je žalio za gazdom
Tada je zagrizao lanac

Vraćamo se severu, nakon šest meseci
Zelena boja zamenila je belu
Vukovi su za trčali za ranjenom srnom
Ćuk joj je pevao oproštajnu pesmu
Mevede smo zatekli na reci
Hvatali su pastrmku zrelu

Vraćamo se jugu, nakon šest meseci
Dočekao je kišu zahvaljujući nebu
Aligator je tiho plivao kroz vodu
Vrebajući naivne antilope
Onog tuznog slona sreli smo na reci
Kako kupa svoju bebu

Vraćamo se na istok, nakon šest meseci
Mali dečak skakao je po suvom tlu
Ribar se radovao punoj mrezi ribe
Bilo je svega i šarana i štuke
I baš pored njega na toj reci
I onaj čovek i mali miš, zajedno su bili tu

Vraćamo se na zapad, nakon šest meseci
Ovde odavno uragana nema
Beli pas sada veselo za štencima trči
A za njim mala devojčica skače
Oni se igraju zajedno na reci
Dok mu gazda novu kućicu sprema

Baš tada svoj put završila je Plava planeta
Spremajući se da u novi krug oko Sunca pođe
Da donese severu novu zimu, jugu suše
Da istoku podari novu kišu, zapadu vetrove jake
I opet će sve da se menja i da na svoje mesto dođe

Zato ja i volim ovu našu plavu planetu
Na njoj mogu sve doživeti, svu tugu i radost
Osetiti mirise leta, sve njegove boje opisati
Hrabro stati pred iskezene zimske zube
Jedino zalim što sam ovde samo privremen gost

+ – Aleksandra Mladenović

+ O, mili ljudi, neće iz grudi ma, srce ludi, duša se trudi rima joj sudi; to damar kudi prirodu čudi.- Pesma se budi. O, dusi jada, rovovi pada, ma, pevam sada, u moru strada to mnome vlada, ovde i sada bojiste hada.- Pesnik se nada. O, hoće, tu je, u reči kuje tajac se … Настави са читањем “+ – Aleksandra Mladenović”

+

O, mili ljudi, neće iz grudi
ma, srce ludi, duša se trudi
rima joj sudi; to damar kudi
prirodu čudi.-
Pesma se budi.
O, dusi jada, rovovi pada,
ma, pevam sada, u moru strada
to mnome vlada, ovde i sada
bojiste hada.-
Pesnik se nada.
O, hoće, tu je, u reči kuje
tajac se čuje u bilo oluje
ma, trnci struje; stvaranjem huje;
Da očaje truje-
Pesnik To snuje

O, nema više, negde gde biše
kapi bez kiše, to srce diše
i dušom briše; ma, slapove njiše
tiho, sve tiše-
Pesma se piše.

O, ćudi, leka, u reci reka
to krvna i meka u venama čeka
bliska, a daleka; ma, učini jeka-
od pelina mleka –
Pesnikom čoveka.

(C) Aleksandra Mladenović

AFORIZMI

Jedan bokser ne može sam u ringu da boksuje, a niti jedna država sama sa sobom da ratuje!   U jednoj državi može da dođe do međusobnog građanskog rata, kada ratuje “brat protiv brata”! Živko Begović    

Jedan bokser ne može sam u ringu da boksuje,

a niti jedna država sama sa sobom da ratuje!

 

U jednoj državi može da dođe do međusobnog

građanskog rata, kada ratuje “brat protiv brata”!

Živko Begović